Zanimljivost dana: I Plymouth je planirao svoj sportski automobil

Mnogi ljubitelji klasičnih vozila smatraju da lista američkih sportskih četvorotočkaša počinje i završava se sa modelom Chevrolet Corvette. Dok je ovaj velikan iz General Motorsa verovatno najpoznatiji model koji je došao iz Amerike sa karijerom od skoro sedam decenija, daleko od toga da je bio jedini. Spomenućemo modele kao što su Ford Thunderbird, Kaiser Darrin, Nash Healey, Woodwill Wildfire, Mutz Jet, Cunningham C3 i mnoge druge, od čega su neki pružali aluminijumsku karoseriju, drugi onu od plastike ojačane staklenim vlaknima, ali sa izuzetkom Thunderbirda, malo koji je ostavio značajniji trag. Većina njih je debitovala kao odgovor na veliki uspeh roudstera i kabrioleta iz Velike Britanije, ali su pritom bili značajno veći, moćniji i naravno skuplji.

U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na zanimljiv koncept pripremljen od strane Plymoutha koji je želeo da se priključi navedenoj kategoriji.

Plymouth je bio deo korporacije Chryslera (zajedno sa brendovima Dodge, Chrysler i Imperial) i član „velike trojke“ u pristupačnoj kategoriji gde je društvo pravio Fordu i Chevroletu. Međutim, dok su rivali vremenom dobijali na snazi i luksuzu, Plymouth se uvek nudio samo kao bazno prevozno sredstvo iz straha da će nadmašiti bratski (i skuplji) brend Dodge.

Ali, početkom pedesetih godina su debitovali neki zaista zanimljivi modeli, kao što je sportski Fury, pre nego što je odobren i rad na dvosedu koji bi konkurisao Corvetti. Model Belmont je debitovao 1954. godine na Salonu automobila u Čikagu sa dužinom od oko 4,8 metara, što je bilo za oko 60 centimetara duže od rivala iz Chevroleta, ali sa visinom od svega 124 cm je zapravio bio nešto niži.

Do današnjeg dana je nepoznato ko ga je dizajnirao, pa se zasluga obično pripisuje legendarnom Virdžilu Eksneru, ali se često spominje i ime Vilijama Robinsona. Kako Chrysler nije imao finansijske mogućnosti da ga samostalno razvije, u pomoć je pozvana veoma poznata samostalna kuća Briggs. Njoj je rečeno da mora da iskoristi što je veći broj delova sa već postojećih modela, ali osim toga, Biggs je dobio odrešene ruke u razvoju.

Prema nekim pričama, ovoj kući je najavljeno da će Belmont ostati samo projekat, pa se spomenuti stilista Robinson i nije potrudio da ga napravi realističnim. To ne znači da je preterivao i većinu onoga šta smo videli je bilo aktuelno tokom pedesetih godina prošlog veka. Rečimo, ovalna maska hladnjaka je već bila viđena u serijskoj proizvodnji na raznim modelima marki Nash i Hudson dok je poveći „rep“ bio početak onoga šta će se oteti kontroli nekoliko godina kasnije.

Pored toga što je nepoznato ko ga je dizajnirao, takođe ne znamo ni ko je razvio školjku od plastike ojačane staklenim vlaknima. Briggs se nije bavio takvom tehnologijom pa ćemo pretpostaviti da se obratio nekom partneru u pomoć. Dalje ćemo verovati da je reč o firmi A.O. Smith iz američke savezne države Mičigen kojoj se Briggs često obraćao u pomoć.

Kompanija je morala da koristi i već postojeću mehaniku, pa se ispod haube krio V8 motor zapremine 241 kubnog inča (3,9 litara) sa 150 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog automatskog menjača. U međuvremenu je Chrysler postao vlasnik Briggsa, pa se otvorila mogućnost da Belmont uđe u serijsku proizvodnju. Potrebno je reći da je ovaj koncept bio poptuno funkcionalan, mada ne baš i praktičan. Primera radi, šoferšajbna je razvijena od pleksiglasa što znači da vidljivost nije bila baš najbolja, a nisu postojale ni vanjske kvake već bi vozač i putnici morali da ih otvore sa unutrašnje strane.

Nažalost, Belmont nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Jedan od razloga je ležao u podatku da Chrysler jednostavno nije to mogao da isfinansira, odnosno nije imao para za model koji bi se verovatno prodavao na nivou statističke greške. Većina američkih sportista na koje smo navikli i koje smo pomenuli na početku priče, nije uspela da privuče više od par stotina kupaca, a čak i Chevrolet Corvette se zaustavio na brojci od 3.640 jedinica 1954. godine.

Trend će kasnije da promeni Ford Thunderbird (16.155 primeraka prve godine), ali on još uvek nije bio u serijskoj proizvodnji u momentu kada je Belmont kružio po salonima automobila. Ako to nije bilo dovoljno, Chrysler je debitovao sa svojim modernim stilom nazvanim „100 Million Dollar Look“ za 1955. godinu, spram kog je Belmont jednostavno izgledao staro i zastarelo, i to već na prvi pogled.

Umesto da ga pošalje pod presu, što bi obično bila sudbina svakog koncepta ili prototipa kada promocija bude kompletirana, ovaj automobil se toliko dopao spomenutom Eksneru da ga je prodao privatnom kupcu. Ovaj ga je koristio u svakodnevnoj vožnji, što u današnja vremena ne bi bilo moguće pošto se konceptni automobili ne mogu više registrovati i nisu bezbedni za saobraćaj.

Nije nam bio poznat identitet tog vlasnika sve do 1968. godine kada ga je kupila osoba po imenu Mari Dienđelo. Nakon još nekoliko promena vlasništva, Belmont kupuje veoma poznati kolekcionar Don Vilijams krajem osamdesetih godina prošlog veka i naređuje detaljnu restauraciju. Automobil je tada dobio novu boju crvenu umesto originalne plave, a takvu konfiguraciju pruža do današnjeg dana. Belmont je poslednji put promenio vlasnika 2014. godine, za sumu od 1,2 milion dolara.

Teško je predvideti šta bi se desilo da je ovaj koncept ugledao serijsku proizvodnju, ali šanse su male da bi imao veliki uspeh na duži period. Većina sportista koje smo spomenuli na početku priče su nestali u veoma kratkom roku, Thunderbird je kasnije dobio zadnja sedišta i prerastao u potpuno novu kategoriju, dok ni Corvette nije imala neke baš zapažene rezultate.

Ali znamo da je i Plymouth imao svoje modele koji su bili više od samo jeftinog prevoznog sredstva. Prvo nam na pamet sigurno pada kultni Fury koji smo videli u filmu „Christine“, a sada znamo da je i jedan dvosed kabriolet više od tri decenije bio na asfaltu…

Zoran Tomasović

(186)