Zanimljivost dana: Otkud izgravirano ono famozno „85 mph“ na američkim automobilima

Zamislite sledeću situaciju. Prilazite nekom opasnom američkom automobilu iz ranih osamdesetih godina prošlog veka. Možda Pontiac Trans Am ili pak Chevrolet Corvette. Na prvi pogled izgledaju kao da pucaju od snage i da mogu juriti ogromnim brzinama. Verovatno i mogu, ali kad se sagnete i pogledate sat za brzinu verovatno se iznenadite kada vidite brojku od samo 85 mph ili 136 km/h. Šta bi Amerikanci rekli, „what the f***?“.

Pa verovali ili ne, tokom kratkom perioda početkom osamdesetih godina prošlog veka, u Americi je zaista postojao zakon koji bi zabranjivao svim automobilskim proizvođačima da ugrađuju sat za merenje brzine kretanja koji prikazuje ovaj parametar kao veći od 85 mph.

To ne znači da su četvorotočkaši zaista bili „gravirani“ na takvu brzinu, ali čak i oni egzotični Ferrarijevi modeli koji su jurili preko 300 km/h nisu smeli da urade nešto suprotno. Pa u čemu je reč?

Ameriku je dva puta zahvatila naftna kriza. Prvi put 1973. godine nakon obračuna Izraela sa članicama OPEC-a, a zatim i šest godina kasnije nakon promene vlasti u Iranu. I kad kažemo „kriza“, ne mislimo samo da su cene benzina skočile preko noći, već i da mnoge pumpe zapravo nisu imale „crno zlato“, a čak i kada jesu, tada bi funkcionisao sistem „par-nepar“ sa registarskim tablicama i važio je limit na sipanje goriva u vrednosti od samo deset dolara.

Političari su odgovorili uvođenjem nekih novih zakona, kao što su oni koji su regulisali ponudu posebnih pogodnosti za sve proizvođače koji debituju s ekonomičnijim modelima, ali i smanjivanjem dozvoljene maksimalne brzine sa 75 mph (120 km/h) na 55 mph (89 km/h). Cilj nije bio samo smanjili potrošnju goriva već i broj smrtnih slučajeva koji se polako počeo otimati kontroli.

Sve navedene detalje smo već opisali u spomenuta dva dela o naftnoj krizi, a danas ćemo se posvetili još jednoj pojedinosti, onoj o kojoj ranije nismo elaborirali.

Naime, prvog dana septembra 1979. godine, američka institucija za regulisanje bezbednosti na putevima (National Highway Traffic Safety Administration ili NHTSA) je donela pravilo da sat za brzinu ne sme da pokazuje veću brojku od 85 mph (120 km/h) i da cifra 55 mph (89 km/h) mora da bude zaokružena. NHTSA se nadala na taj način smanjiti potrošnju nafte za 2,2% kao i broj smrtnih slučajeva nadrumovima Amerike za tri do pet hiljada na godišnjem nivou.

Proizvođači nisu imali izbora nego da prate takvu regulativu, ali čak i u tom slučaju su lako pronašli „rupu u zakonu“. Zapravo, ovakva vest nije teško pala onima koji su proizvodili četvorotočkaše u radničkoj klasi, pošto je maksimalna dozvoljena brzina u tako bila daleko niža od 120 km/h, ali onim egzoticima poput Ferrarija i Lamborghinija svakako jeste. Ferrari je rešio problem tako što je ostavio veliku prazninu nakon onoga „85 mph“ na satu čime je jasno stavio do znanja da je maksimalna brzina daleko viša.

Ovi potezi jesu snizili broj smrtnih slučajeva u saobraćajnim nesrećama, ali je ušteda na pumpama bila svega 0,5%. Veruje se da je ključni problem ležao u tome što je čak i policija bila iznervirana ovim potezom pa je među „momcima u planom“ postojala „javna tajna“ da ne zaustavljaju vozače osim ako voze preko 120 km/h.

Krajem marta 1982. godine, NHTSA je eliminisala sopstveno pravilo i dozvolila firmama da same određuju koju će brojku staviti na sat za merenje brzinu kretanja automobila.

To nam govori da je zakon bio na snazi nešto više od dve godine, a kako u navedenom periodu nije bilo mnogo kolekcionarskih modela, oni su danas izuzetno retki i ne viđaju se često.

S izuzetkom pokojeg Ferrarija ili spomenutog Trans Ama ili Corvette, teško da ćete ih videti na skupovima. Ipak, ova priča neka ostane kao dobra lekcija o tome kako su čak i probirljiviji Jenkiji često pokušavali da snizee potrošnju goriva, ne uvek i s pravim uspehom…

Zoran Tomasović

(15454)