Zanimljivost dana: Najružniji i najbezbedniji automobil razvijen je od strane popa

Kroz istoriju američke automobilske industrije postojali su mnogi napori da se napravi bezbedniji četvorotočkaš koji će da zaštiti vozača i putnike. Većina njih je imala jednu zajedničku karakteristiku, a to je podatak da su bankrotirali pre nego što su uspeli da ostave značajniji trag na tržištu. Ništa bolja situacija nije bila ni u vezi onih giganata koji su dominirali tržištem.

Primera radi, jedno istraživanje je pokazalo da je manje od dva procenta kupaca izabralo opcioni bezbednosni pojas, iako je cena bila simboličnih dvadesetak dolara (oko 204 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). To nas dovodi do teme današnje zanimljivosti dana, a njeno ime je Aurora Safety ili prevedeno na naš jezik „bezbedni“. Reč je o verovatno jednom od najružnijih četvorotočkaša u istoriji, ali je ideja zapravo započela kroz veoma ambiciozan plan da se spreči broj stradalih u sudarima.

Otac ovog programa je bio baš to – otac Alfred Džulijano, katolički pop iz američke savezne države Pensilvenije. Džulijano očigledno nije brinuo samo o tome kako da isprati svoje vernike u raj već, i da njihova bezbednost bude na visini u svakodnevnom životu.

Još kada je imao samo trinaest godina je počeo da radi na crtežima automobila i aviona, i to je išlo do te mere da je privukao pažnju velikog General Motorsa koji mu je ponudio stipendiju na svom fakultetu za mlade dizajnere. Džulijano je odbio ponudu pošto je već odlučio da se pridruži crkvi, ali u slobodno vreme je i dalje nastavio da crta automobile, i da planira kako da ih unapredi.

Koristeći donacije i bankovne zajmove, osnovao je Aurora Motor Company 1952. godine. Naredne dve godine će provesti planirajući tehničke detalje, a onda još tri godine u želji da sve zamisli sprovede u delo. Plan je zahtevao napraviti univerzalni dizajn koji će potencijalni kupci kasnije moći da naruče na šasijama Chryslera, Lincolna, Buicka ili Cadillaca. Na kraju dana samo jedan prototip je ugledao svetlost dana i to na bazi Buicka iz 1953. godine.

Školjka je razvijena od plastike ojačane staklenim vlaknima. Sva stakla su takođe izgrađena od plastike, što je urađeno s ciljem da ne puknu, i da tom prilikom ne poseku putnike, što nije retkost u slučaju saobraćajne nesreće. To se odnosi i na sve svetlosne grupe, a krov se jednim potezom lagano skidao i bio veoma „balonastog“ stila, što je trebalo da spreči povrede glave.

Celokupni automobil je imao cilj da „upije“ svu energiju koja se rađa u slučaju sudara, pre nego što ona dođe do vozača i putnika. Motor i ostali mehanički sklopovi takođe nisu smeli da stignu do kabine, bez obzira na jačinu udarca, a pošto je školjka zapravo bila plastična, nije ni mogla da dobije koroziju.

I za kraj, Aurora se mogla pohvaliti i bezbednosnim pojasevima za sve putnike, zatim zaštitnim kavezom („roll-cage“) i još mnogo toga što se činilo kao tehnologija budućnosti. Primera radi, u slučaju direktnog sudara sedišta bi se automatski pomerila što dalje od udarca, pa čak i okrenula pod punim uglom. Istovremeno, ako bi automobil udario u pešaka, kombinacija plastike i gume umesto tradicionalnog metala i hroma bi sprečila veće povrede udarenog lica.

O mehanici Aurore nije bilo nekih posebnih detalja u javnosti, pa ćemo pretpostaviti da ga je pokretao Buickov V8 motor zapremine 322 kubna inča (5,3 litre) sa 188 konjskih snaga. Spomenuti agregat je debitovao baš 1953. godine i bio je za oko 80 kilograma lakši od prethodnika, pa se smatrao modernim.

Džulijano je na prototip potrošio čak 30 hiljada dolara (oko 292 hiljade „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), a nadao se da bi serijski model koštao oko 12 hiljada (današnjih 116.825 najmanjih zelenih novčanica). Premijera je usledila 1957. godine u hotelu New Yorker u najvećem američkom gradu, a priče kažu da je Džulijano zaboravio da testira kompletan automobil, pa se pokvario čak petnaest puta tokom prezentacije.

Da li je to bio ključni razlog ili su možda stil i cena igrali ključnu ulogu, ali Džulijano nije dobio niti jednu narudžbinu za ovo vozilo. To je bio tek početak njegovih problema, pošto je kompanija Aurora ubrzo otišla u stečaj, a kreator se suočio sa serijom tužbi da je potrošio novac namenjen crkvi na svoj lični projekat.

Priča ipak ima srećan kraj. Naime, nakon bankrota firme, automobil je predat jednoj privatnoj radionici u Njujorku, onoj kojoj je Džulijano dugovao novac. Nepoznato je šta se desilo sa njim tokom narednih nekoliko decenija, ali ga je 1993. godine pronašao kolekcionar iz Velike Britanije na livadi u američkoj saveznoj državi Konektikat.

Aurora se nalazila u veoma lošem stanju, pa je novi vlasnik poslao na Ostrvo na detaljnu restauraciju. Model je ponovo debitovao 2004. godine na Festivalu brzine u Gudvudu, gde su mnogi bili oduševljeni time koliko je dobro restauracija sprovedena, iako ne postoje nikakvi tehnički dokumenti.

Danas se Aurora može videti u muzeju zvanom Beaulieu Motor.

Zoran Tomasović

(2191)