Zanimljivost dana: Velikani dizajna – Studebaker „Bullet-Nose“

Svi smo sigurno upoznati s dizajnerskom školom u američkoj automobilskoj industriji tokom pedesetih godina prošlog veka. Reč je možda o najslavnijem periodu četvorotočkaša „preko bare“ koji su obeležili duge linije, mala visina, dosta hroma i neki od najvećih spojlera (da ne kažemo „repova“) ikada viđenih u automobilskon industriji.

Trend je započeo Cadillac, a do kasnih pedesetih godina prošlog veka svako je gajio takav stil. Ruku na srce, teško da ga je neko mogao kritikovati, pošto su neke od najvećih ikona američke industrije debitovale baš u to vreme. Pričamo o modelima kao što su Chevrolet Bel Air iz 1957. godine, pa godinu dana mlađi Plymouth Fury i na kraju prelepi Ford Skyliner iz poslednje godine ove decenije.

Međutim, iako su spomenuti modeli definitivno bili u centru pažnje, generalna ideja kod svih je bila gotovo ista. Tokom godina u službi, koktel dimenzija, hroma i spojlera je samo rastao i gotovo niko se nije usudio da proba nešto novo. U ovom izdanju Zanimljivosti dana ćemo na kratko obratiti pažnju na kompaniju Studebaker, i na njene modele iz 1950. i 1951. godine pod nadimkom „Bullet Nose“. Bukvalni prevod bi bio „Metak-nos“ i nije potrebno mnogo vremena da prođe dok ne saznamo zašto je tako.

Kao što smo pisali dosta puta, Studebaker je jedan od najstarijih američkih proizvođača. Kompanija je osnovana još 1852. godine, a proizvodnjom automobila se bavila od 1902. do 1967. godine. Preporučujemo vam da pročitate prošlogodišnji izveštaj o poseti njegovom muzeju u američkoj saveznoj državi Indijani.

Studebaker je ušao u posleratni period u relativno dobroj poziciji. Tokom ratnih godina kompaniji nije bilo dozvoljeno da nastavi sa proizvodnjom automobila, već je bila ideja da se koncentriše na vojnu opremu, ali istovremeno čelnici su pronašli rešenje tako što su unajmili privatnika da to za njih uradi. Njegovo ime je Rejmond Levi i do današnjeg dana se smatra jednim od velikana automobilske industrije.

To je omogućilo Studebakeru da debituje sa svojim prvim posleratnim modelom već 1947. godine, ili pune dve godine pre konkurencije iz General Motorsa i Forda. Tri godine kasnije, Levi je vredno radio na njihovom osveženju gde bi stil bio potpuno nov iako se mehanika možda i ne bi izmenila u većoj meri. Ovaj se odlučio za neke radikalne promene zahvaljujući kojima će Studebaker iz 1950. i 1951. godine ući u istoriju, kao ikona industrije onog momenta kada je stigao u izložbeno-prodajne salone.

Pored Levija, za stil se postarala još jedna ikona industrije i to Virdžil Eksner. Iako će ime steći tek desetak godina kasnije, kada je radio u korporaciji Chrysler, Eksner je odlučio da potraži inspiraciju u novim borbenim avionima na mlazni pogon. Prednji deo je odlikovao hromirani „metak“ u sredini četvorotočkaša, sa podeljenom maskom hladnjaka pozicioniranom ispod.

Još jedan podatak koji je privukao dosta pažnje je onaj koji govori o tome da su bočna i zadnje staklo zapravo bili izvedeni u jednom delu. To znači da C stub zapravo nije ni postojao, već je zadnje staklo bilo spojeno sa B stubom, dok su putnici na zadnjim sedištima na taj način dobijali izuzetnu preglednost. Pretpostavlja se da su za inspiraciju poslužili vozovi iz navedenog perioda o kojima smo ranije pisali.

Dok je limuzinsko izdanje svakako bilo popularnije među kupcima, kupe je bio onaj za kojim se svako okretao i divio se. Takav model je nosio ime Starlight, a njegova ponuda se delila na dva paketa opreme – onaj jeftiniji Champion i luksuzniji Commander. Pored novog stila, uz „Bullet-Nose“ je debitovao i Studebakerov prvi V8 motor. Kompanija je u predratnom periodu pružala motore sa osam cilindara u linijskoj konfiguraciji, dok je V8 stigao tek 1951. godine.

Razvijao je solidnih 120 konjskih snaga iz zapremine 233 kubna inča (3,8 litara) što je bilo veliko unapređenje u odnosu na baznog benzinca u konfiguraciji sa šest linijskih cilindara. Naime, taj se mogao pohvaliti sa samo 85 „konja“ iz zapremine 170 kubnih inča (2,8 litre). U oba slučaja snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog manuelnog menjača dok je automatik s istim brojem brzina stigao nešto kasnije.

Početna cena je iznosila 1.419 američkih dolara (oko 16.075 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), što je učinilo Starlight nešto skupljim od modela s oznakama marki Chevrolet, Ford i Plymouth. Viša cena je uglavnom opravdavana sa više stavki ugrađene opreme, mada ovaj Studebaker nije imao onu baznu opremu koju očekujemo u moderna vremena kao što su disk kočnice ili servo volan.

Tokom dve godine proizvodnje, „Bullet-Nose“ je privukao 611.729 kupaca, od čega je njih 110.492 odabralo verzije konfigurisane kao kupe. Spomenute dve godine će zapravo biti najbolje u Studebakerovoj istoriji posle čega je usledio postepeni pad. Ruku na srce, treba priznati da je ključni problem u tome ležao u cenovnom rangu to jest poziciji između Forda i Chevroleta, koji su srozali cene svojih modela, s ciljem da do stečaja dovedu sve manje proizvođače. Studebaker se udružio sa još jednim posrnulim gigantom Packardom, ali je ishod bio neminovan. Kompanija je zatvorila vrata 1967. godine.

Što se tiče samog stila nazvanog „Bullet-Nose“, iako je bio jako popularan kao nov, danas nema jednaku slavu u svetu klasičnih četvorotočkaša. Jedni će kriviti izuzetno slabu ponudu mehaničkih delova, pošto se Studebaker nikada nije mogao pohvaliti visokom dozom pouzdanosti. Posebno je bio očigledan problem sa pregrevanjem „zahvaljujući“ malim otvorima na masci hladnjaka koji nisu omogućavali dobar protok vazduha.

Ipak, upravo su primerci kao što je „Bullet-Nose“ proslavio Levija i stavio ga na mapu svetu kao jednog od najuglednijih dizajnera u istoriji automobilske industrije. A Studebaker je, čak i pored poraza sredinom šezdesetih godina prošlog veka, otišao u istoriju nakon velike borbe.

Ova priča pokazuje da je najopasniji lav onaj koji je povređen, jer će učiniti sve da preživi i verovatno uraditi neke neprevidljive poteze. Isti zaključak možemo da donesemo i u vezi Studebakera, a za jednu malu i nezavisnu firmu, ogromno je dostignuće to što su predstavili nešto o čemu se i danas priča.

Zoran Tomasović

(453)