30 godina legendarnog Mercedesa 500 E

Priča o Mercedesu koji je spasio Porsche… 

U dugoj istoriji nemačke automobilske industrije malo je slučajeva kada su tamošnji premijum proizvođači (javno) sarađivali. Najbolji i najpoznatiji primer takvog partnerstva svakako je Mercedes 500 E.

Pre nekoliko meseci se pred Porscheovim muzejom u Cufenhauzenu mogla videti nesvakidašnja pojava. Desetine Mercedesovih modela W124 bilo je parkirano ispred zgrade u kojoj se čuvaju neki od najčuvenijih automobila u istoriji Porschea. Povod je bio sasvim jednostavan – proslava tri decenije ikone Mercedesa 500 E.

Kraj osme decenije dvadesetog veka zatekao je Porsche u velikim problemima. Ovaj proizvođač iz Štutgarta nije uspevao da pronađe odgovarajući recept za nove modele koji bi donosili i dovoljan broj prodatih jedinica i ozbiljan profit na svakom isporučenom primerku. Daimler je tada Porscheu ponudio slamku spasa u vidu projekta 500 E.

Mihael Manig, nekadašnji inženjer u Porscheu, i dalje se seća koliko je Mercedes pomogao toj kompaniji. „500 E je bukvalno osigurao naše poslove“, navodi Manig pri evociranju uspomena na Mercedesov model koji je proizvodio Porsche.

Zašto je brend iz Cufenhauzena bio u tako teškoj i komplikovanoj situaciji? Ima mnogo razloga, od toga da modeli 924, 928 i 944 nisu donosili željene rezultate, plus je 924 i 944 proizvodio Audi, pa ni sav novac od prodaje nije išao samo Porscheu. Pored toga, 911-ica je ostvarivala daleko manju prodaju nego što je danas slučaj. Uz to, Porsche je što se tiče eksporta nade polagao u dva tržišta – SAD i Japan, gde je umeo da ubeleži ozbiljnije isporuke osamdesetih godina, u svim ostalim zemljama gde su izvozili prodaja je bila vrlo mala…

S druge strane, Daimleru su „cvetale ruže“. W126 je imao odlične rezultate, a ova generacija i dalje važi za najprodavaniju iteraciju S klase u Mercedesovoj istoriji. W201 odnosno 190 E bio je odgovor „trokrake zvezde“ na uspeh BMW-ove Serije 3 i pokazao se i više nego adekvatna replika na izazov iz Bavarske. Ipak, bila je jedna mala rupa u portfoliju…

Večiti rival BMW imao je u svojoj gami M5, model sa više od 300 ks, koji je predstavljao ozbiljan izazov za sve konkurente. Mercedes nije imao ništa u portfoliju što bi se moglo porediti sa ovim automobilom. Brend iz Štutgarta znao je da mora da odgovori, ali nisu znali kako. Dodatan problem bila je Mercedesova konzervativna klijentela (pre svega u Nemačkoj) koja nije prihvatala velike promene po pitanju dizajna i stila vozila.

Dakle, Mercedesu je bio potreban performantni sedan, s tim da je još jedna muka bila što ova marka nije imala dovoljno ljudstva za proces razvoja vozila, jer je većina bila angažovana na drugom projektu – stvaranju nove generacije S klase (W140). Stoga je uprava Daimlera rešila da ponudi ugovor Porscheu koji je trebalo da „uglavi“ V8 motor u model W124 i izvrši sve neophodne izmene kako bi se dobile odgovarajuće, odnosno željene performanse.

No, pred Porscheom je bio težak proces stvaranja performantne limuzine. Najveći problem bio je što je Mercedes W124 bio zamišljen kao automobil koji će koristiti četvorocilindarske i šestocilindarske motore, te je bio neophodan gotovo filigranski rad da se ovde montira moćni i glomazni V8.

Razvojni inženjeri primenili su niz izmena, uključujući i eliminaciju srednjeg sedišta na zadnjoj klupi, a i akumulator je bio smešten u prtljažnik kako bi se stvorilo dovoljno prostora za novi pogonski sklop. Porsche je na kraju uspeo i montirao 5,0-litarski V8 agregat koji je dostavljao 326 ks.

Isprva, Mercedes je tražio da se kod 500 E zadrže kočnice sa modela 300 E, do tada najsnažnijeg izdanja modela W124 sa 180 „grla“. Porscheovi test vozači utvrdili su da je to nemoguće, jer te kočnice nisu bile kadre da se izbore sa vrlo snažnim i potentnim modelom 500 E. Nakon sugestija iz Cufenhauzena, u Daimleru si pristali na promene.

Tako je Mercedes 500 E dobio šasiju i kočioni sistem iz modela SL. Porsche je uveo još nekoliko promena, te je ova varijanta bila na nekim mestima za 5,4 cm šira od standardne verzije W124. Takve promene dovele su do toga da se veći deo proizvodnje odvija u Porscheovim pogonima, jer je proizvodna linija u Sindelfingenu bila previše uska za taj automobil.

Montaža je tekla ovako – Porsche je dobijao delove od Mercedesa, dok je „trokraka zvezda“ bila zadužena za farbanje karoserije, ali je na kraju finalno sklapanje vozila vršio Porsche. Zbog ovakvog komplikovanog procesa, očekivalo se da na dnevnom nivou bude završeno svega 12 do 15 vozila. No, sa velikom kasnijom potražnjom ta cifra je narasla na 20 automobila dnevno.

„Srce projekta i cele priče oko razvoja činio je tim od oko tridesetak ljudi“, navodi Mihael Manig koji je i sam bio deo te ekipe. Na pitanje da li je bilo negodovanja oko proizvodnje vozila za komšije iz Daimlera, Manig odgovara odrično. „Nije bilo nikakve rezervisanosti. Znali smo za finansijsku situaciju kompanije, ta naruždbina nas je praktično oduševila“, rekao je Manig, koji verovali ili ne i dalje radi u Porscheu.

Jedna od stvari na kojima je Mercedes insistirao jeste da 500 E ne sme biti previše upadljiv automobil, upravo zbog njihove konzervativne potrošačke populacije. Stoga su i točkovi od 16 cola bili u skladu sa takvim zahtevima. Sa druge strane, danas je retkost videti neki prestižniji automobil na felnama manjeg promera od 17 cola…

Mercedes 500 E je danas jedan od najtraženijih klasika ovog brenda. Restilizacija tog modela izvršena je 1993. godine kada je oznaka promenjena u Mercedes E 500, a sama proizvodnja okončana je 1995. godine. Ukupno je izrađeno skoro 10.500 primeraka…

A šta je sa Porscheom? Pa, ova narudžbina ga je izvesno spasila bankrotstva i ne samo to, otvorilo je nova vrata za još jednu lukrativnu uslugu razvoja i proizvodnje modela za druge marke. Kuća iz Cufenhauzena je ubrzo razvila i kabriolet W124, da bi već 1993. godine dobili još jedan veliki posao – razvoj i proizvodnju Audijevog RS2.

Dakle, dva legendarna automobila iz devedesetih zapravo su delo Porschea, a nikada nisu nosili njegovu značku…

Priredio Đorđe Platiša 

(3961)