Zanimljivost dana: „Pronađen“ jedan od pionira elektromobilnosti u Americi

Nasuprot verovanju da su električni automobili nastali tek kada je Ilon Mask preuzeo kormilo Tesle, oni su zapravo bili na ulicama još krajem 19. veka. Naravno, nikada nisu zaživeli u većoj meri, pošto su oni pogonjeni motorima s unutrašnjim sagorevanjem goriva bili pristupačniji i generalno civilizovaniji, ali ostaće zapisano da je davne 1900. godine na američkim putevima bilo više automobila na struju nego onih sa SUS motorima.

Tek početkom sedamdesetih godina prošlog vek, kada je Jenkije zahvatila naftna kriza, ideja o električnim automobilima se ponovo rodila, ali većina njih je bila kompaktnih dimenzija, sa izuzetno skromnomom autonomijom.

Najpoznatiji je slučaj s onim nazvanim Citicar, o kom smo ranije pisali, a u američkoj saveznoj državi Kolorado je nedavno pronađen primerak proizveden od strane firme za koju sigurno nikada niste čuli. Reč je o kompaniji koja zapravo još uvek posluje pod imenom Unique Mobility (UM) dok se model zvao Electrek.

Proizvodio se od 1979. do 1982. godine i danas su primerci ovog modela izuzetno retki, pa pronaći nekoga od njih, i to još u gotovo kompletnom stanju je velika retkost.

Ono što sigurno privlači najviše pažnje kod Electreka jeste podatak da je od prvog dana zamišljen kao četvorotočkaš za celu porodicu, za razliku od ranijih mikroautomobila poput već spomenutog Citicara.

Stigao je kao odgovor na naftnu krizu, i trebalo je da donese revoluciju sličnu onoj koju smo videli uzrokovanu od strane Tesle tri decenije kasnije. Pretpostavljalo se da je fabriku napustilo između pedeset i sto jedinica, a većina kupaca su zapravo bile privatne firme koje su javnosti htele da pokažu kako ih je (navodno) briga za životnom sredinom.

Ovaj konkretni primerak se nalazi u blizini grada Inglvud u Koloradu, gde se Electrek zvanično i proizvodio. Podatak koji ćemo odmah primetiti jeste onaj koji otkriva koliko je školjka zapravo očuvana. Daleko od toga da je Electrek privlačan automobil (štaviše, po mišljenju autora ove priče je „ružan je ko grob“), a pokušaj da se izgradi neka posebnost nije dao najbolje rezultate.

Ali, karioserija je razvijena od plastike ojačane staklenim vlaknima i još uvek ne pokazuje godine. Osoba koja je uslikala ove fotografije kaže i da je enterijer u jako očuvanom stanju i da jedino nedostaju sedišta.

I zašto onada Electrek nije zaživeo u vreme kada su Ameriku zahvatile rekordne cene goriva? Pa kao i za većinu drugih modela na struju kroz istoriju, razlog je uglavnom ležao u „mnogo para za malo muzike“. Primera radi, pokretao ga je električni motor sa 32 konjske snage razvijen od strane kompanije General Electric, a snaga se prenosila na prednju osovinu preko četvorostepenog manuelnog menjača.

Motor je bio postavljen napred, a baterije ispod sedišta. UM je reklamirao maksimalnu brzinu od 120 km/h dok je većina testova iz navedenog perioda rekla da je takva brojka za oko 20 km/h previše optimistična. Electrek je ubzavao od nule do 80 km/h za oko tridesetak sekundi.

Najveći problem je naravno bio po pitanju autonomije, pa je UM rekao da je Electrek u stanju da pređe 100 kilometara s jednim punjenjem baterija, i to pri brzinama do 56 km/h. Ukoliko bi vozač dostigao 90 km/h onda bi mogao da prevali samo 45 kilometara.

Čak i za period sedamdesetih godina prošlog veka, brojke su više nego razočaravajuće. U vremena pre nego što su brzi punjači postojali, Electreku je na kućnoj utičnici bilo potrebno oko desetak sati da napuni praznu bateriju.

Onda dolazimo i do cene, koja je iznosila čak 25 hiljada dolara ili oko 92 hiljada „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca. UM se trudio da reklamira svog „velikana“ kako je osmišljen za one ljude koji „koji već imaju sve u životu“.

Neke fotografije su ga pokazivale u društvu Mercedesa i među elitom u Beverli Hilsu, ali publika se naravno nije mogla zavarati. Veruje se da je većinski deo proizvedenih modela preživeo, i s vremena na vreme se pojave na sajtovima za preprodaju za sve one koji žele da se razlikuju. Među njima je očigledno i vlasnik Electreka iz priloženih fotografija, koji iako nije registrovan definitivno deluje kao da nije zapušten.

UM posluje do današnjeg dana i bavi se proizvodnjom baterija i generatora, a našao se u centru pažnje kada je jednu od fabrika posetio predsednik Amerike Džo Bajden, kako bi im lično uručio informaciju o odobrenom kreditu za razvoj tehnologije.

Za nas, to jest za ljubitelje automobilske industrije bitno je da definitivno saznamo novu istorijsku lekciju, onu o još jednom zaboravljenom „ružnom pačetu“ koje je otvorilo put Tesli…

Zoran Tomasović

(2026)