Do nas je, ipak… I do jednog C4

Ima jedna izuzetna izreka Mahatme Gandija koju nikad ne zaboravljam, i uvek se trudim da se vladam po njoj. „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“. Lepo rečeno zar ne? Zar ne. pomislite koliko bi svima nama bilo lakše kada bismo složno uložili malo truda u naše ponašanje i ophođenje, kako prema nama samima, tako i sa ljudima u našoj blizini.

Da se ne lažemo, život je pakao čak i kad nema nikoga da nas gazi a kamoli s tim… Ja sam recimo, sam sebi najgori neprijatelj – uvek sebe guram i forsiram da radim još više i još jače. Ili da naučim „ovo i ono“. Ili pak da završim još pet stvari u jednom istom danu. Onda recimo dođe dileja koja zaustavi obe saobraćajne trake na ulici, samo da bi kupio cigare na trafici.

I ne postoji nikakva druga reakcija nego da prokuva sve u meni pet puta za pet minuta. Zato ja nikad ali nikad nisam stao negde na ulici sa upaljena sva četiri migavca. Ako treba, parkiram se i kilometar dalje jer ne želim da nekoga nerviram onako kako se ja nerviram.

Znam da ste svi svesni o čemu govorim. I da je svako od vas stotinu puta imao izuzetan razlog da stane negde na „samo 5“ minuta, I da ste sto puta bili na drugoj strani štapa, kad ste stajali i čekali nekoga da krene, pomeri se ili slično. Ali, lako je to uraditi i reći “ma svi tako rade”.

Ja bih voleo da svi počnemo polako da menjamo svet oko nas. Bar jedna naša promena, ma koliko mala bila, značiće negde nekome. I najverovatnije taj neko će primetiti i ignorisati naš trud. Ali će zato sedma osoba koja to primeti i sama promeniti nešto što će ponovo nekome drugom nešto olakšati. Dok ne krenemo da se menjamo koliko god to malo bilo, sve će ostati isto. Poenta je: „sve je u našim rukama“.

Ne brinite, neću da tupim o ovome do prekosutra. Ono što me pokrenulo je jedan Citroen C4. Nikad nisam krio da sam protiv francuskih vozila. Peugeot i Renault ne mogu da smislim – nikad i nikako. Mnogo puta sam rekao: „Znate li šta je najvažnije kad gledate da uzmete neki Renault za sebe? Pa, da ga na kraju ni ne uzmete.“

Ali opet, toliko ljudi se zadovoljno vozi tim kolima svakog dana. I ko sam pa ja da im kažem šta treba da rade? Svako vozi šta mu volja i šta mu mogućnosti dozvoljavaju, pa tako I ja. Nema potrebe nekome soliti pamet, ako je čovek zadovoljan.

Videli ste da u ovom društvu nema Citroena. Za to je odgovoran moj komšija Blaža. On je par godina stariji od mene I kao prvi automobil je imao belog BX-a. Sedišta i vožnja u tom automobilu je nešto što neću zaboraviti celog života. Udobnost koju nikad ni pre, a ni posle toga nisam doživeo u bilo kom drugom automobilu.

Zato “limune” odvajam sa strane, krajnje subjektivno. Leta prošle godine hteo sam sebi da kupim C4 Piccaso. I tražio sam majstora da pregleda automobil. Tako sam saznao za Blažu Đukića. Igrom slučaja, on i moj komšija se isto zovu i vole Citroene, ali se nikad nisu ni videli koliko znam.

Ko god da je vozio neki model Citroena sigurno je u nekom trenutku čuo za njegov servis. Tako sam upoznao čoveka i shvatio odakle sve pohvale. Elem, na sreću ili na žalost nisam uzeo taj C4 Picasso. Ali nastavio sam da sarađujem sa Blažom. Pre nekih mesec dana video sam da je na forumu pisao o jednom mučenom C4, zbog koga i ja pišem sad. To je ovaj mučenik s naslovne, a i s fotografije iznad.

Ukratko priča je sledeća.

Čovek nije mogao da ga registruje zbog nekih problema sa plinskom instalacijom. Dovozi ga u servis na otklanjanje nepravilnosti, i C4 tu ostaje tri godine. Vlasnik kupuje novi automobil, a ovaj naš mučenik ostaje u servisu. Tačnije, ostaje ISPRED servisa.

Da, da. 3 GODINE. Nakon te tri godine, vlasnik je došao po njega i video ovo. Niti je automobil, niti nije. Živ klan, nedoklan. Živ pečen, nedopečen. Faktički ovaj automobil je visio na tankoj granici između otpada i vozila za delove.

Vlasnik je video ovo i pozvao drugog majstora, starog drugara- Blažu Đukića. Zajedno su ustanovili da je automobil polako za te tri godine kidan „deo po deo“. Zvanuična priča servisa je da je u pitanju vandalizam nepoznatih počinilaca.

Dolazimo do one stare: “Nije meni što me lažeš, nego što misliš da ti verujem”. Svi bismo razumeli što nema felni, zar ne? Retrovizori? Logično. Ali čekaj nema znakova kidanja. Kako to? Tako možete da ih skinete samo skidanjem tapacira.

Iako deluje da je u kabini sve na svom mestu, to je privid. Međutim, pravi šok sledi kada se otvori hauba.

Kao što vidite, sve što je od ožičenja bilo na vozilu, nije uspelo da pobegne od sečica. Svaka žica je “pala” za nečiji merak! Isečena je i plinska instalacija – vodovi i creva koji nemaju ama baš nikakvu vrednost tako “obrađena”, a usput, posekli su i plinske dizne i otkinuli RAIL sa diznama.

Primetićete još jednu nelogičnost: farovi su tu. Sve ovo uništeno što ne može da se proda a far koji je verovatno najlakše prodati stoji i dalje tu?! A njegovo ožičenje isečeno?! Ali, tu nije bio kraj neprijatnostima.

Daljim pregledom ispostavlja se da je iz automobila poskidana i elektronika: kompletni motorni ECU + BSI (Boîtier de servitude intelligent) + BSM + elektronika ključa. Isečen konektor kompresora klime i cevi klimatizacije. Isečen konektor senzora pritiska ulja. Svima vam je već jasno o čemu se radi i šta se desilo. Nestala čak i šipka za merenje nivoa ulja.

Meni je bilo krivo kao da je moj automobil u pitanju. Epilog svega je da je Blaža za određenu svotu kupio ovaj C4. A na kraju je “završio” kod jednog njegovog majstora koji se već dao u sanaciju štete i nadam se da će se ovaj heč izvući.

Ali opet, brdo radova je tu, skoro pa Sizifov posao…kompletno ožičenje zameniti, kompletnu elektroniku srediti… Uspeće siguran sam i zbog svog truda koji je uložio, i koji će tek uložiti dečku želim da ga bar deset godina služi samo uz redovno održavanje.

E sad očekujem da krene bitka ko je kriv: vlasnik zbog nezainteresovanosti duge tri godine, ili servis gde je automobil stajao?

Činjenica je da koliko god da imate novca i automobila, dužni ste da brinete o svojim stvarima. Niko nije obavezan da to radi za vas. Isto važi i za servis: činjenica je da taj automobil stoji tu predugo. I da nakon nekog perioda on postaje više nego čista smetnja. Ali, odakle pravo ovako unakaziti tuđu imovinu? Druga stvar, svi smo svesni da je ovo neki A8 u vlasništvu žestokih momaka, stajao bi on tu još pet godina bez da mu išta fali a prao bi se bar četiri puta godišnje.

Zato sam i mlatio onoliko gore: sve je do nas samih! Niti je taj automobil trebalo da stoji toliko dugo u servisu, niti su oni smeli ovo da urade. Da su i jedna i druga strana bile malo odgovornije, ništa od ovoga NE BI BILO.

Ja bih sad pisao o ko zna čemu drugom, a ne o tome kako se kod nas dešavaju nezamislive gluposti ovog tipa. Ako mi sami ne promenimo ponašanje, i ne uradimo ono što je do nas kao pojedinaca, ne možemo da očekujemo da će neko to da uradi za nas kao društvo, posmatrano u celini.

Dajte da svi budemo malo bolji, a ovaj članak jednog dana bude samo podsetnik gde smo bili, i odakle smo krenuli.

Dejan Stanković

(18553)