Sviraj me kao čelo

Zašto se žene „pale“ na muzičare?

Da sam muško, da tražim srodnu dušu i da konzumiram društvene mreže, definitivno bih stavila svoju sliku sa nekim muzičkih instrumentom, gitarom ili violončelom. Postoji nešto magično, što muzičare čini beskrajno interesantnim ženama. Da li žene njih poistovećuju sa umetničkom dušom, dobrim „intelektualnim“ genima, svestranošću i senzualnošću ili vape za popularnošću?

Nedavno u prolazu škole, ugledah jednu od nastavnica, otmenu, zrelu ženu. Nase neformalno ćaskanje se pretvorilo u divljenje jednom muzičaru, mladom, lepom i revolucionarnom, onom kako ona reče, koji pokušava da popularizuje klasičnu muziku.

Stabilna i ostvarena žena je opčinjeno poput šiparice govorila o svemu, samo ne o muzici koju taj čovek stvara. Beše mi to beskrajno simpatično i nekako duboko razumljivo, kompenzacije ili begovi od stvarnog života – koga briga, dobro je nekad biti infantilan.

Moja majka se zaljubila u muzičara, u to vreme, vođu orkestra, harmonikaša i tekstopisca sa noktom-malićem, zvoncarama i frizurom „ko u Elvisa“, građe i naravi i veština ko u Delboja iz Mućki. On je „harao“, zavodio, imao gospođice koje su ga slepo pratile po nastupima, pisale mu pisma, čekale po recepcijama hotela i tugovale za njim.

Tokom odrastanja, čudom nisam mogla da se načudim da moj otac beše toliko „popularan“. Poznavajući ga, verovala sam da je svaka priča intenzivirana i preuveličana, iako su ljudi u našem okruženju svedočili suprotno.

Bio je jedan odličan bend koji je svirao metal u jednom malom mestašcu crnogorskog primorja. Tek što sam postala punoletna, sa dragom prijateljicom uđoh u lokal. Nehajno mi pokaza na grupu koja beše u ćošku za stolom i na njihovog pevača. Crna majica sa naravno natpisom „Metalica“, je tek negde apstrahovala njegovu baby face, pogrbljen stav i tanke mršave ruke. Definitivno nije imao stav kao neka rok zvezda.

U roku od par minuta mala pozornica postade obasjana jakim reflektorima i taktovi bubnjeva krenuše nagoveštavati pesmu. Mršavi pevač stajaše za mikrofonom pognute glave, već mi sve postade presmešno.

Najednom se prolomi jak i gromki glas ovog mladog čoveka koji prvo ritmično poče pomerati glavu, potom i telo u nekim odsečnim, toliko agresivnim pokretima koji su se na neki savršen način uklapali u boju glasa i kasičnog blagog stenjanja koju većina pevača ovakve muzike i poseduju.

Ne beše ni traga od smušenog mladića, ova zver je dominirala scenom, beše to mladi čovek pun samopouzdanja i luđačke harizme koja tako lako uvlači sve u to svoje posebno stanje. Lako me fascinirao, još lakše smo svako veče dolazile na taj isti nastup. I svaki put kada bih ga videla, mimo pozornice mi delovaše kao drugi čovek u odnosu na onu buktinju koju imaše na, i u sebi dok je pevao.

Definitivno mi beše jasnije da očito postoji „ono nešto“ što pojedine žene čačne u vezi muzičara.

Baš danas rekoh za ovu temu, koju obrađujem, drugarici i na pitanje: Šta misliš, zašto su muzičari interesantni ženama, ona ko iz groma odgovori: zbog popularnosti i ideje da jednog dana mogu postati jako poznati, pa i one sa njima.

Što se mene tiče, ja bih na ovo njeno, dodala i sledeće kao odgovor na gore pomenuto pitanje:

1. Asocijacija na umetničku dušu koja se jednostavno kroz muziku i pesmu izražava
2. Deluju svestrano i kao neko ko je dovoljno „dubok“ i višeslojan da sa njim možete podeliti svoju emociju
3. Kao i svaki umetnik, on će obožavati svoju muzu, a možda ta muza možete postati baš vi
4. Strastveni i beskrajno senzualni, svaki pokret koji izvede na svom muzičkom instrumentu, lako može da se poistoveti i sa dodirima koji bi mogao uputiti baš vama, još ako svira violončelo ili gitaru, bukvalno i podseća kao da je taj instrument sama žena.

Razloga je verovatno „tonu“, i verovatno bi svaka žena dodala neko svoje tumačenje. Jedna moja prijateljica je obožavala Alena Islamovića i u nekoj zrelijoj dobi je iznova govorila da je njegovo „stenjanje“ u pevanju podseća na seksualni „zov“ u toku čina, i da je ubeđena da ima odlične moći na osnovu te projekcije…

Definitivno ne treba generalizovati, recimo posebno „umetnici“ su skloni racionalizaciji da zbog te svoje putenosti nisu sposobni da funkcionišu u realnom prostoru i vremenu, koriste opijate, neodgovorni su i slično.

Svako bi trebalo da otvori svoje srce, ogradi se od predrasuda i traži svoju sreću sa pravim čovekom a ne s njegovim zanimanjem.

Ružica Majkić

(841)