Zašto su automobili po pravilu „izgravirani“ na nerealne cifre?

Brzinomer je jedan od najvažnijih mernih instrumenata na modernom automobilu, posebno nakon što su obrtomeri izgubili svoj značaj. Kako bilo, jeste li se nekada zapitali zašto su uvek i po pravilu predviđene veće brzine kretanja vozila na brzinomeru, od onih koje konkretni automobili mogu zaista i da razviju?

Setićete se da nam je jedna od omiljenih zabava u detinjstvu bila ona koja je podrazumevala da zvirkamo kroz prozore parkiranih automobila, po pravilu s vozačeve strane, kako bismo ustanovili „na koliko je izgraviran ovaj“. Naravno, najčešći su bili primerci iz naše Crvene zastave, a najviša brzina modela iz Kragujevca je retko kada prevazilazila cifru od 155 km/h, a slična situacija je i s drugim markama s istoka Evrope.

Najčešće su ti modeli posedovali instrumentaciju koja je pokazivala merač do celih 180 km/h. Stare Škode, Moskviči i Dacije su takođe imale optimističke podeoke i kazaljku pred očima vozača, pa je i Dacia 1300. na primer bila gravirana na 170 km/h, iako su ljudi koji su je vozili, pričali da su klipovi već na 120 km/h pokazivali veću želju da iskoče iznad poklopca motora, nego što je bilo realno da ovaj četvorotočkaš ubrza korak.

Za razliku od komšijskih socijalističkih zemalja, koje su listom pripadale vojno-ekonomskom savezu čije je središte bilo u bivšem Sovjetskom Savezu, kod nas nisu bili retkost ni zapadnjački automobili, a oni su nam upravo i bili prava poslastica, u svakom smislu, pa i što se tiče špijuniranja maksimalne predviđene brzine očitane na brzinomeru montiranom na komandnoj tabli.

Pre nekih pedeset godina, a u taj period se savršeno uklapaju pomenuti socijalistički modeli, su masovno u upotrebi bili mehanički merni instrumenti s relativno upitnom pouzdanošću, odnosno preciznošću. Pritome, najveći stepen tačnosti očitavanja je postizan negde po sredini mernog područja, dok rezultati merenja brzine kretanja nisu bili tako relevantni u nižim i višim zonama.

Stoga su se konstruktori opredeljivali za montažu brzinomera s mnogo većim opsegom ponuđenih brzina, na koji način su očitavanja bila prilično tačna, u razumnim granicama, uz minimalna odstupanja onda kada je brzina kretanja bila na nivou od 25% do 75% mernog polja.

Slična je priča i s obrtometrom. Naime, ako biste videli da obrtomer pokazuje neki iracionalno visok broj, tipa 8.000 na pomenutoj Daciji, to nikako ne bi značilo da taj motor može da dobaci do toga niti da su mehničari pažljivo preradili svaki klip i radilicu kako bi se postigla savršena ravnoteža. Mnogo ranije bi se motor raspao. Tokom tog perioda su vozači uglavnom uživali u modelima čiji su se modeli vrteli na nekih tri-četiri hiljade obrtaja kolenastog vratila.

Danas, s aktuelnom tranzicijom ka elektronskim mernim instrumentima, problem s preciznošću je potpuno prevaziđen, ali proizvođači i dalje uporno montiraju brzinometre koji zalaze u zonu van razuma i tehničkih specifikacija automobila. Čak i u modelima koji ne mogu da dobace do 200 km/h, ugrađuju se takvi instrumenti koji mere i veće brzine. Čemu opet to?

Razlozi su raznorodni. Jedan se može pripisati anticipiranoj činjenici da proizvođači ne žele da iznenade kupce, to jest vlasnike vozila tako što će instalirati brojač koji dobacuje samo do 190 km/h, odnosno manje nego stariji model. Drastično češći i verodostojniji razlog se krije u težnji kompanija da snize troškove, pa tako, jedan te isti uređaj za merenje brzine instaliraju i u vozila sa 15o i 35o konjskih snaga, a onda on nužno mora biti previše ambiciozan za patuljasti model (po kriterijumu snage kojom raspolaže pogonski blok).

AutoRepublika

(16967)