Bela Palanka kao srpska Kuba – Kupovina klasika

Tragajući za novim impulsima narastajuće strasti prema četvorotočkašima, uz jednovremeno zaokruženje ciklusa okupiranosti tom pasijom, uđoh u prelistavanje oglasa o prodaji starovremenskih primeraka modela omiljene marke BMW, gde drugo nego na omiljenom sajtu polovnih automobila. Zadati kriterijumi pretrage su sadržali parametre koji se tiče tražene, pomenute marke, uz dodatno ograničenje da vozilo mora biti proizvedeno pre 1980. godine.

Pojavila su se samo tri primerka i sva tri su bila iz Serije 3, s tim da je kod jednog od njih u pitanju bila očita neobaveštenost vlasnika koji je na fotografijama prikazao dizel primerak iz generacije E30 (kockica), a čija je proizvodnja započela tek 1983. godine, pa je tako izbor sužen na samo dva automobila.

Obe su bila proizvedena 1978. godine, s tim da je restauriran ili pak samo dobro očuvan primerak, još uvek u posedu prvog vlasnika, koristio motor od 1,6 litara, a nuđen je po ceni od 13 hiljada evra.

Sve na njemu deluje kako treba, i limiraja, i motor, felne koje mogu biti samo ružnije. Čak su i sedišta originalna. Jedino što budi, veoma moguće iracionalnu sumnju u autentičnost, jesu dva para farova, umesto, kako negde pročitah, na verzijama manje zapremine motora od dve litre, od strane Bavaraca ugrađivanog jednog para farova.

Nažalost, ono čega bi se novi vlasnik odrekao kupovinom lepotana s fotografija iznad, jeste odsustvo višemesečnog, neretko i višegodišnjeg prikupljanja ili obnove rešenja za rezervne delove i dotrajale komponente. Dakle, oko njega nema posla. Naravno, izuzev vožnje, pranja i „lickanja“, što uostalom nude i nove „krntije“.

Iz tih razloga, preostao je samo jedan zanimljiv primerak koji je stariji od četrdeset godina,

Oglašena cena nije bila fiksna, a iznosila je hiljadu i po evra. Međutim, po ostalim izabranim karakteristikama vozila, tipa „manuleni klima uređaj“ ili ispunjenje „Euro 3“ emisionih standarda, bilo je jasno da izneti podaci nisu pouzdani, što bi ujedno mogla biti i sugestija uređivačkim timu iz polovnih automobila, u smislu razmatranja eventualnih provera verodostojnosti tehničkih informacija.

Činjenica s kojom će se verovatno složiti mnogi, da je stil druge generacije Serije 3 značajno atraktivniji i poželjniji od premijerne ponude BMW-a, podstakla me je i da „bacim oko“ na oglašenu ponudu limuzina i kupea iz generacije E90. Izbor je bio drastično širi, što je automatski dovelo da pada interesovanja za kupovinu i sređivanje tako, još uvek frekventnog modela.

Nadalje, nije tu više bilo puno dilema. Telefonski razgovor s vlasnikom automobila je potrajao relativno kratko, a iz njega smo saznali da se „prva trojka“ s motorom od 1.754 kubika, kod njega nalazi 25 ili 27 godina, da je svojeveremeno kupljena od „pevaljke Cece“ i da je u voznom stanju, uz neka sitnija oštećenja prednjeg branika.

Odluka je pala, idemo da vidimo, pa verovatno i da kupimo ono čime ćemo se verovatno, u većoj ili manjoj meri, baviti u godinama koje dolaze. Kao misija puna izazova, ispostavila se težnja da se sa starim vlasnikom sporazumemo oko dela koji se tiče pripreme dokumentacije, u smislu pribavljanja podataka i overe pripremljenog ugovora o kupoprodaji. Nakon brojnih rokada sagovornika iz beskrajno simpatične porodice vlasnika vozila, kako bismo dobili sagovornika koji „najbolje zna šta priča“, uspeli smo da sačinimo predlog ugovora koji je trebalo potpisati.

Kada ste radni čovek i kada ste roditelj, teško je uklopiti sve obaveze, a ako se tome dodaju i lični afiniteti, zadatak postaje višestruko izazovan. Ipak nekako u istu liniju dovedosmo sva iskušenja, i posložismo ih za petak. Buđenje u četiri sata, dakle pre zore, prikupljanje kolega koje je započelo s Novog Beograda, preko Konjarnika pa sve do Miljakovca i u šest sati manastirsko zdanje u Rakovici ostade za nama.

Planom je bilo predviđeno da pre 10 časova stignemu Belu Palanku, kako bismo se do 14 sati vratili u Ćupriju, radi prisustva sastanku s klijentom iz (gle čuda) automobilske industrije, a kome pružamo usluge računovodstvenog i poreskog savetovanja.

Samo putovanje je proteklo divno, uz drastičnu razliku u intenzitetu saobraćaja u delu severno i južno od Jagodine, na primer, i uz potpuno odsustvo živih duša na delu novog autoputa južno od Niša, na koji način se donekle i kompromituje ideja o investiciji u saobraćajno prokrvljenje juga zemlje. Zato je priroda apsolutno nezaboravna i već se tu, po subjektivnom sudu, osećao miris Kube.

Dolazak u Belu Palanku je doživljaj pojačao na „n-ti stepen“. Ljudi, ulice, kuće, vozila… Sve je to delovalo „kao da juče sahranismo Josipa Broza“. Majko moja, BMW 318 u ovom gradu nije oldtajmer, već je samo malo stariji model.

Izviđačke veštine su se pokazale neophodnim u pronalaženju kuće vlasnika našeg ciljnog objekta na četiri točka, s obzirom na to da je s uređaja za navigaciju sa X5, non-stop stizala poruka da smo u zoni s „ograničnem mogućnošču navigacije“.

Konačno stigosmo. Trojka stoji parkirana kao što je i prikazana na fotografijama u oglasu. Kratak obilazak oko vozila. Prvi utisak je govorio o tome da će posla oko njega biti „koliko hoćeš“, ali da je istovremeno reparacija moguća. E21 je ofarban tragikomično, verovatno bojom sadržanom u bočici spreja, ali neke vidne truleži na karoseriji nije bilo. Pregledao sam rubove, sajtne, pragove koševe, pod u prtljažniku. Oko laika nije naišlo na isuviše neprijatan prizor, posebno ne spram godine proizvodnje vozila.

Sumnju u reči vlasnika da ću BMW moći da odvezem lično do Beograda, počela je da razbija situacija u kojoj je motor startovao lako i funkcionisao rado. Par stotina metara vožnje, bilo je dovoljno da shvatim da je „Trojka“ u voznom stanju, ali s verovatno dotrajalim setom kvačila, jer „hvata pri kraju hoda“.

Amplituda hoda ručice petostepenog menjača na leru je veoma duga, pa će i ovo verovatno biti izazov za mehaničara, ali menjač radi i ne zapinje nigde. Dobro, možda povremeno i možda malo zapne prilikom ubacivanja u „treću“. Koči, amortizuje neravnine, a deluje viši zato što je namerno odignut malo od zemlje, ugradnjom dodatnih čašica u amortizere (ma šta to značilo), kako ne bi zakačinjao podvozje pri vožnji zemljanim putevima, kojih je u okolini srpske Kube, koliko ti duša želi.

Bilo mi je jasno da će vožnja do Beograda biti poduhvat u ravni sa sabranim delima Indijane Džounsa, ali ovaj dan je za to i svanuo. Osmeh nije silazio s lica! Bog je verovatno svaki dan s meštanima Bele Palanke, ali notar je tu samo petkom. Pozavršavasmo formalnosti i pravac za Beograd.

Umesto autoputem, opredelili smo se za stari, takođe potpuno neopterećeni drum, gde smo prvo svratili na benzinsku pumpu. Prvo neprijatno iznenađenje, posle 23 litra, benzin na ulivnom crevu počinje da curi iz rezervoara… Pomerio sam automobil 50 metara od mesta gde je bio, i otišao da saniram finansijske posledice otakanja goriva iz rezervaora trgovca naftnim derivatima, a ispod „starine“ nije bilo vidnih tragova iscurelog goriva.

Kolege su se vratile po ostatak gomile rezervnih delova, pa sam uz ranije dobijen par farova, stop svetala, karburatora, volana, razvodne kape, poklopca prtljažnika, retrovizora, dobio i novi rezervoar pune zapremine, dobivši tek tada informaciju da je instaliran onaj kapaciteta od 25 litara.

Brzinomer nije delovao uverljivo, odnosno kazaljka se nekontrolisano kretala između 60 i 80 kilometara na sat, što jeste bilo verodostojno, ali nije bilo precizno. Ostala očitavanja s instrument table, takođe nisu ulivala poverenje u istinitost, ali automobil se kretao, uz zvuk motora koji nije odavao postojanje bilo kakve smetnje.

Do Niša smo stigli relatvino brzo, sve uz jak miris benzina u kabini, pa nakon „ćevap predaha“, produžismo i do Ražnja, to jest do milog zavičaja. Doživljaj vožnje automobila iz sedamdesetih godina prošlog veka, nužno vraća u detinjstvo i na prve „korake“ provedene za volanom. Osećaj je neprocenjiv, ali sam siguran da je ponovoljiv.

Kroz priču sa bratom, podsetih se da je Goran, njegov brat limar (po babine linije) i da radi na restauraciji oldtajmera u svom servisu u mestu Pojate, neposredno uz sam autoput. Dogovor je pao da u planiranom proputovanju, svratim do njega i da dogovorimo dalje aktivnosti na „novom ljubimcu“. Spokojno, i sporo, s uživanjem prevalismo i tih petnaestak kilometara, što svojom voljom, što nemogućnošću automobila da se kreće brže.

Čekajući Gorana, a nakon 115 kilometara, sipao sam ponovo gorivo, a već nakon deset litara, crevo je popustilo.

Ideja je da Goranova ekipa rastavi automobil, i da temeljno sanira sve očekivane probleme s rđom, uz prateću zaštitu i farbanje karoserije. U međuvremenu, u operaciju spasavanja ovog starca uključujemo i mehaničara, ali to sve nakon što se u njegovom servisu izbistri silna gužva, na sličan način skupljenih „ranjenika“.

Prema njegovoj računici i iskustvu, verovatno se mogao pronaći više očuvan primerak za manje novca, i verovatno se obnova vozila ne isplati, ali on nije ni kupljen da bi se isplatio, barem ne u evrima. Na kraju, BMW je ostao u servisu u Pojatama, a ja sam se s kolegama i sa X5, presrećan vratio za Beograd, nakon što su oni završili sastanak, u dvadesetak kilometara udaljenoj Ćupriji.

Na kraju, treba reći i da je vožnja ovog 42 godine starog automobila o kom se nije brinulo onako kako bi to radio neki „brižan ludak“, dala novo pojašnjenje zašto je BMW premijum marka i zašto ga ljudi toliko vole. U tom smislu, dovoljno je samo otvoriti i zatvoriti prozor, što je radnja koja se odvija bez ijednog kompromitujućeg zvuka ili neželjenog trenja površina.

Zvezdan Božinović

(2935)