Nema diskriminacije: Više je razloga zašto gojazni treba da plate više za avionsku kartu

Godinama unazad, avio kompanije su počele da koketiraju s idejom koja je bila, a i dalje je kontroverzna: naplaćivati kartu skuplje ugojenim putnicima. Danas je to poznato kao „fat tax“ (porez na mast), i mada nije univerzalan kod svih prevoznika, možda bi trebalo da bude.

Politika avionskih kompanija vezana za ljubitelje dobrog zalogaja varira od prevoznika do prevoznika, od zemlje do zemlje. U SAD, gde je 70 odsto populacije s viškom kilograma, debeli ljudi redovno plaćaju više za let ali su i najviše besni zbog toga. Njihovo rezonovanje je jednostavno i „minimalističko“: s obzirom da je veliki broj ljudi s viškom kilograma, zašto oni moraju da plaćaju više kada bi bilo politički korektnije da kompanije u ponudu stave šira, komfornija sedišta i ostvare iste rezultate.

U redu, poenta postoji, ali problem nije tako jednostavan. Ljudi postaju sve deblji, godinu za godinom i sa svakom sledećom generacijom, dok sedišta u avionima postaju manja i zbijenija. Trenutno, čak i mršave osobe ne mogu da uživaju u nekom specijalnom komforu, što zna da bude neugodno prilikom dužih letova.

U isto vreme, zašto bi ljudi „regularnih gabarita“ morali da sede u tesnom prostoru jer se pored njih nalazi putnik s viškom kilograma? Ovde se ne radi od diskriminaciji i banalizaciji problema gojaznosti, a svi znamo da rešenje nije tako jednostavno poput „jedite salatu i smršajte“. Gojazni ljudi, šta god da je uzrok njihove debljine, zauzimaju više prostora, to je prosta činjenica. Posledica toga je da treba da plate dodatno a ne da koriste prostor za koji je neko drugi platio.

Trenutno, većina avio kompanija širom sveta naplaćuje dodatno, mada to ne čine po nekom univerzalno utvrđenom principu, što često dovodi do toga da mnogi protestuju kako su diskriminisani (Kanada je jedina apsolutno tolerantna kada je gojaznost u pitanju, koja se valjda tretira kao invaliditet, tako da debela osoba dobija besplatno dodatno sedište). Od putnika s prekomernom težinom se traži da rezervišu dodatno sedište prilikom inicijalne kupovine karte. U nekim slučajevima, njihov trošak može biti refundiran ukoliko nisu sva sedišta popunjena, dok neki drugi ne vraćaju novac. Ukoliko čekaju do ukrcavanja, biće im rečeno da moraju da plate za dodatno sedište po dnevnoj ceni, preći na prvu klasu, ili će rizikovati da uopšte ne uđu u avion. Ukoliko su službenici na gejtu ili posada prošli kroz obuku „bezosećajnosti“ ili su prosto nerazumni, sve može rezultirati jednim ponižavajućim i neprijatnim iskustvom.

Da bi se to izbeglo, kao i da bi se odagnale priče o diskriminaciji, treba uvesti univerzalne takse u avionima. Jednostavna matematika treba da bude ideja vodilja. Ukoliko vaše telo zauzima dva sedišta, treba da platite za oba, a kompanija ne bi smela da prodaje drugo sedište nakon vaše rezervacije, što mnoge upravo i rade, tako da dolazi do letova s prevelikim brojem rezervacija, otkazivanja i sasvim opravdanih izliva nezadovoljstva.

S druge strane, tu je i pitanje bezbednosti i potrošnje goriva. Svi letovi u obzir uzimaju broj putnika, težinu prtljaga i procenjenu masu svakog putnika, da bi se tačno utvrdilo koliko je goriva potrebno od tačke A do tačke B. Procenjena prosečna težina putnika je zastarela u zemljama kao što su SAD i Velika Britanija, gde stoji 93 kilograma za muškarce i 75 kilograma za žene, tako da avioni obavezno ponesu više goriva iz predostrožnosti. Teži avioni troše više goriva i emituju više ugljen-dioksida, a samim tim su manje energetski efikasni.

Početkom 2019., britanska „startap“ firma, Fuel Matrix, predložila je uvođenje postolja za merenje težine na aerodromima, da bi se odredila prava težina putnika koji se ukrcavaju u avion, što bi dovelo do mnogo preciznije procene i određivanja koliko je goriva potrebno za let. Samim tim, manje bi se zagađivalo i manje kerozina bi bilo protraćeno. Ipak, Fuel Marix nije sugerisao da gojazni ljudi treba da plate više, već da bi na ovaj način procena o prosečnoj težini putnika bila mnogo tačnija.

Njihov predlog tek treba da bude priložen, a postojale su ili postoje i neke druge inicijative, koje se tiču „ravnomernog“ raspoređivanja debelih putnika u kabinskom prostoru iz bezbednosnih razloga ili uvođenja otvorenog pravila da treba da plate više jer su gojazni. Kontroverza i otpori, bili su jednostavno previše za avio kompanije.

Međutim, u svim diskusijama u kojima provejava kako su debeli putnici diskriminisani i kako avio prevoznici treba da prestanu da stavljaju profit ispred svega ostalog, možda treba malo razmisliti i o „normalnim“ ljudima, koji pošteno plate za svoj lični prostor u avionu. Da li će im neko vratiti pola novca, kada let provedu tako što im telesina nekog „ljubitelja hamburgera“ dođe do nosa?

AutoRepublika

(442)