Ekskluzivno: Odlazak na NASCAR trku na Road America (GALERIJA)

Smatram da je NASCAR najbolji auto-moto sport na svetu. Toliko prestizanja, varnica, različitih pobednika, finiša s malom razlikom i uzbuđenja od prvog do poslednjeg kruga, nećete sigurno videti u nijednom drugom sportu. Većina NASCAR trka se vozi na ovalnim stazama iz nekoliko razloga (o njima malo kasnije), ali s vremena na vreme se mogu pronaći i one na tradicionalnim stazama. Na jednoj od takvih sam nedavno i prisustvovao, i to na stazi Road America koja se nalazi u saveznoj državi Viskonsin.

Road America se nalazi u gradiću Elkhart Lejk (populacija samo 967 stanovnika) i nalazi se oko sat vremena vožnje severno od najvećeg grada u Viskonsinu, Milvokija. Kao što mu ime kaže, gradić je sagrađen na obali jezera Elkhart i odlikuje ga veliki broj vikendica, gde oni sa dubokim džepom provode letnje mesece. Grad je nekada organizovao trke kroz ulice, a 1955. godine je izgrađena i staza koja je jedna od najpoznatijih u Americi. Stazu odlikuju dugački pravci gde trkači uspevaju da dostignu visoke maksimalne brzine (i do 320 km/h), ali i oštre krivine, gde vozačke sposobnosti dolaze do izražaja. Road America je takođe jedna od retkih staza koja se gotovo nije ni promenila od kada je otvorena, pa je dugačka 6,5 kilometara i može da primi i do 150.000 gledalaca.

U današnja vremena staza služi za mnoge auto-moto sportove. To se odnosi na Indy šampionat, zatim američku LeMans seriju (Audi je testirao legendarni R10 TDI upravo na Road America pre nego što je pokorio 24 sata LeMansa) i razne kategorije motociklistčkog trkanja, a NASCAR je debitovao 2010. godine. Pre toga, NASCAR šampionat se vozio na jednoj drugoj stazi u Viskonsinu i to Milwaukee Mile, ali nakon nesporazuma s promoterima trka je prebačena na Road America. Prva takva trka je vožena 19. juna 2010. godine, a pobedio je Karl Edvards za volanom Forda. Od tada Xfiniti serija se vraća svake godine na ovo stazu i jedan je od najvećih događaja.

NASCAR šampionat se deli na tri profesionalne serije i to Monster Energy, zatim Xfiniti i na kraju Gander Outdoors Truck. One nose ime po zvaničnim sponzorima, a trka na Road Americi je deo Xfiniti šampionata. Reč je o drugoj najjačoj seriji koja uglavnom služi timovima da pruži iskustvo mladim vozačima pre nego što ih ubaci u vatru elitne serije. Neki od najvećih mladih talenata kao što su Kristofer Bel, Kol Kaster, Tajler Redik, Ostin Sindrik, Čejs Brisko i Džon Nimeček, voze u ovoj seriji, a i vozačima sa dugogodišnjim iskustvom je dozvoljeno da se obrobaju na određenom broju trka. Aktuelni šampion najjače Monster Energy serije, Džoi Logano, vozio je nekoliko trka kao i Kajl Buš, Rajan Blejni, Čejs Eliot, Deni Hemlin i Bred Keselovski.

Xfiniti serija je inače osnovana još 1982. godine pod imenom Budweiser Late Model Sportsman, a tokom godina je nosila još nekoliko imena (Busch i Nationwide) po zvaničnim sponzorima. Sezona ima 28 trka i timovi mogu da biraju između tri automobila – Ford Mustang, Chevrolet Camaro i Toyota Supra.

Trkački automobili zapravo imaju veoma malo zajedničkog sa serijskim modelima s izuzetkom dizajnerskih linija. Svi dele identičnu školjku, ali svaki proizvođač mora da razvije sopstvenu mehaniku. Zapremina motora je limitirana na 5,9 litara, a snaga na 700 „konja“. Ona se prenosi na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog menjača, a zanimljivo je da agregati još uvek koriste karburatore, da bi se troškovi takmičenja održali niskim. Štaviše, u Xfiniti seriji prosečan tim se može takmičiti sa budžetom od „samo“ 200.000 dolara.

U svakom slučaju, posle kraće vožnje sam stigao na moju omiljenu stazu. Road America mi se posebno dopala što nema tradicionalne tribine, već gledaoci mogu da izaberu gde će da budu i da tokom trke menjaju svoju poziciju. Ukoliko željena krivina ili pravac nije blizu one gde ste ranije bili, posetiocima je dozvoljeno da se automobilom provozaju i parkiraju gde god žele.

To ostavlja mogućnost da se uživa u različitim aspektima vožnje, ali istovremeno smatram da su ovalne trke najbolje za gledanje. Na takvim stazama se non-stop ima pogled na dešavanja, dok na stazama kao što je Road America, vidite samo jedan po jedan automobil kako prolazi svakih pet do deset sekundi. Preporučljivo je slušati prenos na radiju ili mobilnom telefonu, jer u protivnom nećete znati šta se dešava, mada ćete većinu vremena imati problem da čujete bilo šta pošto su automobili izuzetno bučni.

Još jedan od razloga zašto ne volim gledati uživo trke na ovakvim stazama je zato što se viđa relativno malo preticanja. Na ovoj trci je zabeleženo samo osam promena vođstva među svega šest vozača. To možda zvuči kao visoki broj u nekim drugim trkačkim disciplinama, ali u NASCAR-u je izuzetno nizak broj, posebno kada se uporedi sa stazama kao što su Daytona i Talladega gde se može videti i po 80 promena vođstva.

Na Road America najviše krugova je vodio Met Dibendeto (18 od 45) dok su Ej Džej Almendinger i Kristofer Bel vodili po deset. Upravo je Bel izašao kao pobednik, što je bila njegova šesta pobeda u sezoni (u međuvremenu je pobedio u još jednoj). Na drugom mestu se našao Ostin Sindrik sa 1,9 sekundi zaostatka dok je poslednje mesto na podijumu zauzeo Tajler Redik.

Dva sata, 11 minuta i 38 sekundi nakon početka trke publika je počela da se razilazi, ali to ne znači da je stigao kraj dešavanjima. I tokom jutarnjih časova su testirani bolidi iz Indy šampionata, dok je popodnevno vreme rezervisano za modele iz American Sports Car serijala. Na stazi su se mogli videti Audi R8, Ford Mustang, Chevrolet Camaro i mnogi drugi. Tokom drugih dana staza je otvorena za svakoga ko želi da je iznajmi, a moj drugar Boris se svake godine takmiči u amaterskom moto šampionatu. Ulaznice su takođe izuzetno pristupačne i koštaju samo 50 dolara uz besplatan parking i pristupačne cene hrane i pića. Zato preporučujem svakome ko je u prilici da poseti ovu stazu. Ako ništa drugo, sam grad će vas sigurno oduševiti.

Zoran Tomasović

(214)