Kurtis Roadster – kako je hrvatski imigrant napravio prvi serijski američki sportski automobil
Rimac Automobili je trenutno na krovu sveta. Model Concept_One se pokazao izuzetno popularnim da ga je čak i Ričard Hamond testirao, a zatim su stigle i ponude za saradnju sa nekim od najvećih svetskih kuća (pre svega Aston Martin) pre nego što je i veliki Porsche investirao u ovog hrvatskog proizvođača.
Međutim, iako komšije smatraju da je Rimac njihov prvi samostalni proizvođač, potrebno je spomenuti da je jedan njihov imigrant još 1949. godine imao svoj proizvod “preko bare“.
Frenk Kurtis je rođen kao Franko Petar Kuretić u američkoj saveznoj državi Kolorado 1908. godine kao sin imigranta iz Hrvatske. Frenk je stekao iskustvo sa automobilima radeći na specijalnim verzijama Cadillaca tokom dvadesetih godina u Kaliforniji.
Shvativši svoj talenat, uskoro otvara svoju mehaničarsku radnju i proizvodi posebne automobile za poznate holivudske zvezde. Među njima je bio i Čarli Alen, koji je krajem tridesetih godina zahtevao mali trkački automobil. Frenk je odgovorio tako što je napravio automobil u takozvanoj „Midget“ klasi, a kako se pokazao uspehom tako su počele da stižu i narudžbine.
Do kasnih četrdesetih godina, njegova kompanija Kurtis-Kraf je proizvela preko 1.100 serijskih primeraka i dodatnih 550 primeraka u kit formi. Frenk odlučuje da se oproba i u Indy šampionatu 1941. godine, ali njegov pohod stopira Drugi svetski rat. Posle rata, Frenk je nastavio tamo gde je stao sa proizvodnjom trkačkih automobila u „Midget“ i „Champ“ klasama.
Frenk pobeđuje i osvaja svoj prvi trofej Indy 500 tokom 1950. godine, a u narednih šest godina on će ponovi ovaj uspeh još pet puta uz dodatne 54 pobede. Tokom trke iz Indy 500 serije u 1953. sezoni, čak 24 od 33 automobila na stazi je proizvodio Kurtis-Kraft.
Krajem četrdesetih godina, Frenk je odlučio da proizvede i serijskog sportistu na bazi trkačkih automobila. Frenk je bio razočaran time što većina sportskih automobila stiže iz Evrope i činjenicom da na tržištu ne postoji nijedan sportski američki automobil, čime je svakako video svoje šanse za uspeh. On je ranije proizveo jedan prototip na bazi Mercuryija za bogatu mušteriju iz Denvera, a kasnije je razvio i poseban prototip na bazi Buicka kao „pace car“ za Indy 500.
Automobil se posebno dopao Bensonu Fordu, bratu predsednika Forda, koji je nagovorio Frenka da razmotri i serijsku proizvodnju, a ovaj se brzo dao na posao. Šasija je urađena od metala, ali su mnogi delovi školjke bili razvijeni od fiberglasa. Dizajn svakako nije bilo jača strana ovog automobila, ali kada je prvi serijski primerak završen 1949. godine, Amerika je konačno dobila svoj prvi serijski sportski automobil.
Kako Kurtis-Kraft nije proizvodio agregate za uličnu upotrebu, Frenk se za pomoć obratio Studebakeru, koji je isporučio motor od šest cilindara. Na njega je dodat kompresor i snaga je iznosila 112 (američkih) “konja”, a Studebaker je takođe isporučivao i veliki broj ostalih mehaničkih delova.
Frenk svakako nije bio zadovoljan performansama i u pomoć je pozvao svog prijatelja Bensona. Ford je brzo isporučio V8 motor zapremine 239 kubnih inča (3,9 litara), koji je podigao snagu na solidnih 160 “konja”. To je predstavljalo problem kompaniji, pa je tako Kurtis imao Studebakerovu mehaniku, ali Fordom motor.
Ipak, na momenat to nije bilo bitno, posebno kada su rani testovi pokazali da je u stanju da ubrza do 100 km/h za samo 11,5 sekundi ili čak deset sekundi brže nego glavni rivali MG TC. Mnogi su takođe hvalili i njegovo ponašanje u krivinama, pa se na momente činilo da su Amerikanci uspeli da pobede Evropu u sopstvenoj igri.
Pa šta je tačno bio problem i zbog čega se to nije desilo? Pre svega, Kurtis je imao veoma visoku početnu cenu od čak 3.495 dolara (oko 37.300 dolara prema današnjoj vrednosti novca), a podatak da je imao samo dva sedišta je svakako limitirao kupce. Dodatni problem je predstavljala i velika kriza Studebakera koja je nastupila krajem navedenog perioda zbog čega nisu uspeli da isporuče delove, a Kurtis-Kraft je takođe bio zauzet proizvodnjom trkačkih automobila da bi obratio detaljnu pažnju i na serijski model. Tokom 1949. i 1950. godine je proizvedeno samo 36 primeraka pre nego što se Kurtis-Kraft odlučio povući iz serijske proizvodnje.
Frenk zatim donosi odluku da se povuče i prodaje tehničke detalje čoveku po imenu Erlu Muntzu, koji je dodao zadnja sedišta i moćniji Cadillacov (kasnije i Lincolnov) agregat. Muntz je promenio i ime u Muntz Jet, a automobil se proizvodio sve do 1954. godine.
Prema zvaničnim informacijama, ovaj sportista se zaustavio na cifri od 198 vozila, mada je Muntz tvrdio da je zapravo reč o 394 automobila. To je učinilo Roadster/Jet bolje prodavanijim nego glavni konkurentski proizvodi kao što su Cunningham C3, Woodill Wildfire, Glasspar Roadster i Nash Healey.
Tek 1953. godine, kada je svetlost dana ugledao Chevrolet Corvette, i dve godine kasnije kada je stigao Ford Thunderbird, “Jenkiji” će dobiti svoje prve masovno proizvedene sportske automobile.
Frenk Kurtis je preminuo 1987. godine u 79. godini života. Njegova kompanija Kurtis-Kraft je nastavila da proizvodi trkačke automobile sve do ranih šezdesetih godina sa mnogo uspeha.
Zoran Tomasović
(624)
