Na Salonu automobila u Berlinu 1933. godine, Adolf Hitler je najavio dva nova programa u razvoju nemačke automobilske industrije. Jedan od njih je bio razvoj narodnog KdF-wagen automobila, koji će kasnije u svetu steći slavu kao Volkswagen „buba“, a drugi se odnosio na novi trkački program sa kojim će nacisti svetu pokazati dominaciju svoje automobilske industrije.
Kao rezultat su nastala dva automobila pod Mercedes i Auto Union oznakama, poznati kao Silver Arrows (srebrne strele), koji su, od 1934. godine pa do početka Drugog svetskog rata, dominirali na stazama širom sveta.
Godinu dana pre planova Hitlera, četiri posrnula nemačka proizvođača vozila (Audi, DKW, Horch i Wanderer) su se pridružili i osnovali Auto Union, sa ciljem da postignu što bolju poziciju na tržištu u poređenju sa liderom Mercedesom. Iako su sve četiri kompanije nastavile da prodaju automobile pod sopstvenim imenima, oni su i dalje delili tehnologiju i pružali identičan logo kompanije sa četiri prstena. Kada je Mercedes objavio planove za takmičenje u auto-moto sportu za sezonu 1934., Auto Union nije mogao da ne reaguje i drugi najveći nemački proizvođač vozila je najavio i svog pulena. Međutim, bez iskustva u auto-moto sportu, Auto Union nije imao lak posao pred sobom, a u pomoć su pozvani Ferdinand Porsche i Adolf Rosenberger, koji su već bili u procesu razvoja novog automobila za Grand Prix takmičenje.
Centralno postavljen motor
Porsche je ranije radio za Austro Daimler i Mercedes, gde je dizajnirao veoma uspešan S-Type trkački automobil, dok je Rosenberger do ranih 1930-ih godina već imao dugogodišnje iskustvo iza sebe i uspeo da ubedi Porsche da je Auto Union njihova šansa da nastave sa dominacijom. Od samog početka Porsche i Rosenberger su se dogovorili da takav automobil mora da ima centralno postavljen motor za bolji raspored težine i niže težište. Nova pravila su zahtevala da težina vozila ne sme da pređe 750 kilograma, čime se očekivalo da većina timova neće biti u stanju da napravi motor veće radne zapremine od 2,5 litara. Međutim, Porsche je odlučio da koristi veliki V16 motor, a njegova niska težina je ostvarena zahvaljujući korićenju aluminijuma u velikoj meri.
Ukupna radna zapremina motora je iznosila 4,4 litra, a snaga 295 ks na 4.500 o/min, koja se prenosila na točkove preko petostepenog manuelnog menjača. Za dizajn Porsche je koristio Mercedes Tropfenwagen iz 1923. kao inspiraciju, a konačan rezultat je doneo linije neviđene za takav period. Ovaj automobil, poznat kao Auto Union Type A, je debitovao na domaćoj stazi Avus u maju 1934, godine. Novi trkački Mercedesi su takođe debitovali, ali problemi sa mehanikom su naterali nemačkog giganta da se povuće sa prve trke u sezoni. Međutim, i pored toga konkurencija je bila velika, posebno u vidu francuskog Bugattija i italijanskih Alfe Romeo i Maseratija. Auto Union vozač, Hans Stuck, je preuzeo vođstvo od samog starta i već posle prvog kruga imao oko minut prednosti.
Međutim, do kraja trke, Type A vozači su počeli da odustaju jedan po jedan zbog problema sa kvačilom. Prva dva mesta su zauzele Alfe Romeo, dok je jedini Auto Union vozač koji je završio trku bio August Momberger na trećem mestu.
Iako tim nije krio razočaranje, posebno posle odličnog prvog kruga, potencijal je bio viđen već u prvoj trci sezone. U narednih nekoliko trka, performanse Auto Uniona su se našle u senci dominacije Mercedesa, koji je okupio all-star tim oko sebe, a jedino je Stuck uspeo da pruža dostojan otpor, uz pobedu na veoma bitnom Grand Prixu na čuvenom Nurburgringu.
Međutim, dok Auto Union nije mogao da parira Mercedesu na ravnim stazama, u brdskim trkama je bila potpuno druga priča i Stuck je pobedio u četiri takve trke 1934. godine. Da bi se prekinula dominacija rivala, Auto Union je uspeo da potpiše ugovor sa vozačem iz Alfe Romeo, Archilleom Varzijem, a kasnije se timu pridružio i veliki mladi talenat, Bernd Rosemeyer.
Type B
Do 1935. godine, Auto Union je debitovao i sa novim Type B automobilom, koji je bio gotovo identičan ranijim Type A, ali je imao veći kompesor, kao i novi 5,0-litarski V16 motor sa 375 ks na 4.800 o/min. Varzi se pokazao kao veliko pojačanje kada je pobedio na Velikoj nagradi Tunisa već u svom debiju, ali i dalje za volanom starijeg Type A. Type B je imao svoj debi na sledećoj trci u sezoni, ali je izgubio dosta vremena u pit stopu kada je guma pukla pri brzini od 290 km/h. Upravo su se gume pokazale kao najveći najveći problem za Auto Union automobile, koje su redovno pucale pri velikim brzinama, pa je postalo jasno da tehnologija pneumatika nije još uvek napredovala u dovoljnoj meri da se nosi sa performansama Grand Prix automobila.
Do kraja sezone, Mercedes W25, sa 3,7-litarskim, rednim osmocilindrašem, uglavnom je dominirao, a jedinu pobedu Auto Union je ostvario na Velikoj nagradi Italije, kada su svi Mercedesi odustali nakon mehaničkih problema. Posle veoma razočaravajuće sezone 1935., u kojoj je uglavnom bio u senci Mercedesa, Porsche je odlučio da predstavi novi Type C, sa 6,0-litarskim V16 motorom i čak 520 ks pri 5.000 o/min.
Bila je tu i Velika nagrada Jugoslavije
Takođe su debitovale i nove dizajnerske linije, a takva snaga na nisku težinu je značila da je Type C bio veoma težak za kontrolisanje i nije bio redak slučaj da gume proklizavaju i na 160 km/h. Samo Rosemeyer i donekle Stuck su uspevali da kontrolišu Type C, ali ni Mercedes nije sedeo skrštenih ruku. Naime, za 1936. godinu radna zapremina motora u W25 je povećana na 4,7 litara, ali je sezona počela obećavajuće za Auto Union i Varzi je pobedio u prvoj trci sezone u Italiji, nakon timskih naređenja da Stuck uspori u samom finišu u momentu dok je vodio. Priče kažu da su čelni ljudi nacističke Nemačke zahtevali da italijanski vozač pobedi na domaćem tržištu, uz nadu da bi Italija mogla da se pridruži Nemačkoj u Drugom svetskom ratu, koji je bio u poslednjim fazama pripreme.
Rosemeyer je pobedio u naredne četiri trke (dve u Nemačkoj i po jedna u Švajcarskoj i Italiji) i osvojio prvu titulu za Auto Union, a uspeh je bio još veći time što je Stuck završio kao drugoplasirani. Pošto je Ferdinand Porsche počeo da se fokusira na rad na novoj Volkswagen „bubi“, Auto Union nije pravio veće promene za sezonu 1937., što se pokazalo kao greška, pošto je Mercedes debitovao sa novim motorom sa čak 575 ks.
Iako su Rosemeyer i Stuck uspeli da pobede u nekoliko trka, Auto Union je uglavnom igrao sporednu ulogu. Za 1938. godinu su nastupila nova pravila, uključujući i maksimalnu radnu zapreminu motora od 3,0 litra, tako da je novi Type D debitovao sa 3,0-litarskim sa V12 motorom i 485 ks pri 7.000 o/min. Porsche je napustio tim da se u većoj meri koncentriše na „bubu“, a njegovo mesto je popunio Eberan von Eberhorst. Ukoliko to nije bio dovoljno veliki udarac za Auto Union, onda je rana smrt Rosemeyera svakako potresla ekipu. Naime, 28-godišnja zvezda je poginula tokom testa Type C na Autobahnu.
Kao njegova zamena je doveden čuveni italijanski vozač, Tazio Nuvolari, koji je uspeo da trijumfuje na Velikim nagradama Italije i Velike Britanije, ali protiv konkurencije iz Mercedesa se opet nije moglo. Sledeće, 1939. godine, Nuvolari je pobedio na Velikoj nagradi Jugoslavije, novi vozač Hermann Muller je pobedio u francuskom „gran priju“, a sa drugim mestima na Velikim nagradama Belgije i Francuske, Auto Union je još jednom završio iza Mercedesa.
Jedno od najvećih rivalstava u istoriji automobilizma
Napadom Nemačke na Poljsku je uskoro počeo Drugi svetski rat, koji je označio i kraj trkačke karijere Auto Uniona. Tokom rata, 18 trkačkih modela je čuvano u gradu Cvikau, gde se ujedno i nalazilo sedište Auto Uniona, a tu su ostali sve do 1945. godine, kada ih pronalazi sovjetska vojska i šalje ih nazad u Rusiju na analizu. Veruje se da su automobili nakon detaljne analize prodati otpadima, gde su uništeni.
Po procenama, veruje se da nijedan Type A i Type B nije preživeo, dok su samo jedan Type C i tri Type D ostali u jednom komadu. Jedini Type C je onaj sa kojim je Rosemeyer upravljao, a posle njegove smrti je prodat nemačkom muzeju. Automobil je uspeo da preživi rat, a 1979 godine, Audi ga je kompletno restaurirao i danas se nalazi u muzeju. Jedan od tri preživela Type D je takođe trebalo da završi na otpadu u Letoniji, ali je preživeo i nalazio se u muzeju u Rigi sve do 1997. godine, kada je vraćen Audiju u zamenu za identičnu repliku.
U svakom slučaju, tehnologija sa centralno postavljenim motorom, koja je bila ispred svog vremena tokom 1930-ih godina, je postala popularna tokom 1960-ih, a veruje se da bi se to desilo i ranije da nije bilo rata. Auto Union je nastavio sa proizvodnjom serijskih modela do ranih 1970-ih godina, kada je kupljen od strane Volkswagena, a sve divizije su ugašene sa izuzetkom Audija. Međutim, njegovi automobili ponovo privlače mnogo pažnje, posebno trkački modeli. Dok će mnogi reći da je najveći rivalitet u svetu auto-moto sporta viđen između Ferrarija i Forda na Le Manu tokom 1960-ih godina, drugi ipak kažu da tu čast imaju Auto Union i Mercedes sa legendarnim Silver Arrows trkačima.
Zoran Tomasović
(641)
