AR pijaca klasika: Američki klasični „narodni automobili“ se i dalje prodaju za velike pare

Sedmi decembar nije datum koji u američkoj kolektivnoj svesti budi lepe uspomene. Svako ko je makar zagrebao po udžbenicima istorije zna da je tog dana 1941. godine izveden napad na vojnu luku Perl Harbur na Havajima, što je ujedno direktno uvuklo Jenkije u Drugi svetski rat. Ipak, ako se kalendar premota unapred za tačno 21 godinu, isti datum dobija sasvim drugačije značenje za one koji se klanjaju znaku Pentastara (zvanični logo korporacije Chrysler). Sedmog decembra 1962. godine najavljen je 426 Max Wedge, motor koji je zauvek promenio hijerarhiju snage na američkim trkačkim stazama.

Pre nego što je svet upoznao legendarni 426 Hemi, postojao je drugi 426 Mopar V8, RB-verzija, koja je utrla put kasnijem „slonu“ sa poluloptastim glavama. Upravo je Hemi, ironično, poslao Max Wedge u istoriju 15. aprila 1964. godine, na datum koji je takođe ušao u anale američke kulture, jer je tada predstavljen Ford Mustang.

Pun naziv Max Wedge motora glasio je 426 Cubic-Inch Maximum Performance Acceleration Engine, kako je stajalo u internom biltenu korporacije Chrysler od 13. juna 1963. godine. Ova brojka naravno označava radnu zapreminu u kubnim inčima ili sedam litara. Tog dana predstavljena je verzija Plymouth Savoy Super Stock 426-II, sa brutalnim stepenom kompresije od 13,5:1, snagom od 425 konjskih snaga i obrtnim momentom od 650 Nm, striktno namenjena trkama. Plymouth ju je nazivao Super Stock 426-II, dok je Dodge koristio oznaku Ramcharger 426-A.

Te brojke predstavljale su apsolutni vrh ponude. Standardna varijanta, sa „skromnijom“ kompresijom od 11,0:1, isporučivala je 415 „konja“ i 637 Nm obrtnog momenta. Na papiru, razlika deluje zanemarljivo, ali na četvrt milje (402 metra) upravo je tih deset konja često odlučivalo ko izlazi kao pobednik, a ko kao poraženi.

Plymouth je iste te 1963. godine proizveo novu seriju automobila Super Stock spremnih za drag stazu, a Savoy je predvodio juriš na NHRA-rekorde. Sa svega osamnaest primeraka opremljenih motorom 426 Stage I Max Wedge, pojam „retkost“ jedva da je dovoljan da opiše njihov status. Da bi se to stavilo u konkretniji okvir, jedan od tih automobila bio je procenjen na 247.500 dolara od strane strastvenog kolekcionara.

Kupac je bez oklevanja platio traženi iznos, uz dodatnih 24.750 dolara povrh toga, kako bi automobil preuzeo od prvog vlasnika. Sve se to dogodilo pre dvadeset godina, na aukciji Barrett-Jackson, pa se suma od 271.000 dolara za poslednji od osamnaest Stage I Super Stock Savoya iz 1963. godine tada smatrala, i s pravom, ogromnim novcem.

Međutim, ovaj Savoy nikada nije bio „samo“ još jedan heroj u šampionatu NHRA-a. Nakon proizvodnje, završio je u salonu Des Redwood Motors u Garbervilu, Kalifornija, gde je čuvan u besprekornom stanju punih četrdeset godina. Netaknut, neizmenjen, savršena vremenska kapsula. Upravo takav, služio je kao muzejski eksponat sve do 2017. godine, kada je, zajedno sa još dva automobila i pozamašnom svotom novca, razmenjen za izuzetno poseban Shelby Cobra, lični primerak Kerola Šelbija.

Tada na scenu stupa Ričard Udel, ime koje u krugovima kolekcionara ima gotovo mitski status. Njegova strast prema klasičnim američkim automobilima odavno je poznata, a upravo je ovaj Savoy pratio još od Barrett-Jacksonove aukcije više od decenije ranije. Kada se ukazala prilika, 2019. godine, nije je propustio.

Pod njegovim vlasništvom, automobil je prerastao u višestruko nagrađivani izložbeni primerak. Osvojio je titule najboljih u izložbi na manifestacijama kao što su Syracuse Nationals, Muscle Car and Corvette Nationals i Carlisle Chrysler Nationals, a 2024. godine i prvo mesto u Kanadi. Taj uspeh Udel posebno ističe, uz osmeh i komentar da „Kanađani ne vole lako da dodele titulu najboljeg američkom automobilu“.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka u novijoj istoriji ovog Savoya dogodio se u Muzeju drag trka Dona Garlitsa na Floridi. Tokom jednog od okupljanja koje legendarni „Big Daddy“ organizuje u svom domu u Okali, automobil mu je zapao za oko. Prišao je Udelu i zamolio ga da sedne u auto. Na takvu molbu nema pravog odgovora osim naravno. Garlits je bio toliko dirnut sećanjima koja su mu se vratila da je automobil potpisao čak dva puta: na poklopcu kasete za rukavice i na nosaču hladnjaka.

Danas ovaj Savoy prati impresivna dokumentacija. Udel je istražio njegovu istoriju još od dana kada je silazio sa proizvodne trake, čak je i Chrysler pretraživao svoje mikrofilmske arhive kako bi pronašao originalne bušene kartice i dostavio kopije vlasniku. Originalni privezak za ključeve, međutim, ostao je uz automobil sve vreme, jednako autentičan kao i sam Savoy.

Ipak, priča ima i nekoliko nelogičnosti. Pretragom broja šasije može se utvrditi da je automobil na aukciji Barrett-Jacksona 2014. godine prodat za 93.500 dolara, uključujući poreze. To je značajno manje od cifara koje se pominju u nekim ranijim izjavama, pa je teško poverovati da je vozilo ovakvog značaja izgubilo dve trećine vrednosti za deset godina. Opis sa te aukcije navodi i da je automobil zaista korišćen za trkanje nakon isporuke Desu Svifenbanku u maju 1963. godine, kao promotivno sredstvo njegove auto-kuće.

Na aukciji Mecum 2019. godine, Savoy je dostigao cenu od 100.000 dolara, uz dodatnih deset hiljada kupčeve provizije, uz napomenu da je u nekom trenutku restauriran na rotacionom postolju. Udel i njegova supruga tokom života su posedovali više od stotinu retkih automobila, pa nema sumnje da je osnovna priča autentična. Ipak, on danas automobil nudi na prodaju, ne sa namerom da zaradi, već da pronađe dostojnog čuvara ove jedinstvene relikvije.

Kao poslednji od osamnaest primeraka Savoy Stage I iz 1963. godine, ovaj automobil sa menjačem „typewriter“ ima manje od 25.000 originalnih milja (40.000 km). Opremljen je zadnjim diferencijalom 3.91 Sure Grip, dok se masivni alkumulator nalazi u prtljažniku, iznad desne lisnate opruge, radi boljeg rasporeda mase.

Odluka o prodaji nije laka, jer ovaj Savoy za Ričarda Udela ima duboko lično značenje. Njegov prvi automobil bio je crveni Plymouth Savoy iz 1963. godine, doduše sa nešto manjim motorom i manuelnim menjačem, brz, ali ne „Max Wedge“ brz. Kupio ga je sa šesnaest godina, nakon dve godine štednje, dok je kao četrnaestogodišnjak sate provodio u učionici čitajući auto-magazine i sanjajući o trkama.

Četrdeset šest godina kasnije, taj san je dobio svoj konačni oblik. Savoy iz ove priče nije samo automobil, već zatvoreni krug jedne životne strasti – komad američke drag istorije koji čeka sledećeg čuvara.

Zoran Tomasović

(50)