Sarkozi želi puteve bez saobraćajne signalizacije, kako bi spasao živote!?

Sin bivšeg predsednika Francuske, Nikole Sarkozija, Luj, oglasio se prošle srede na RMC-u, iznoseći ideju za koju smatra da bi mogla da spase živote, iako na prvi pogled deluje potpuno neobično. Po njemu, treba ukinuti semafore, znak „STOP“, saobraćajne znakove, trotoare… To je princip „golog puta“. Ali da li je to realno?

Luj Sarkozi, sin bivšeg predsednika Francuske Republike, započeo je svoju kolumnu na RMC-u 3. decembra upravo ovim „udarom“ na principe bezbednosti u saobraćaju i na saobraćajni kodeks. On reaguje na studiju fondacije Vinci Autoroute, koja ukazuje na to da Francuzi sve manje poštuju saobraćajna pravila. Tako, 70% pešaka i 40% biciklista navodno ne poštuje semafore, 58% vozača ne koristi migavce, i tako redom, lista je duga. Posledice su, naravno, saobraćajne nesreće i ljudske tragedije.

A za Lujа, esejistu i nedavno proglašenog kandidata za lokalne izbore 2026. godine u Mentonu (Alpi Maritim), umesto ograničavanja slobode vozača sveprisutnom signalizacijom, treba učiniti suprotno, ukinuti je kako bi se vozačima vratila odgovornost. Ukratko, po njemu, previše signalizacije ubija signalizaciju i stvara vozače koji su lišeni odgovornosti.

Ideja može zvučati veoma čudno, pa čak i opasno. Oslobađanje vozača svih ograničenja potpuno je suprotno od onoga što zagovaraju nadležni za bezbednost u saobraćaju poslednjih 35 godina. Moglo bi se pomisliti da bi zavladala anarhija. Međutim, Luj misli drugačije: „Zalažem se za ogromno pojednostavljenje naših puteva: uklanjanje semafora, belih linija, saobraćajnih znakova. Ukratko: treba da građanin bude odgovoran za sopstvenu vožnju, umesto da sve prepusti saobraćajnom kodeksu“.

Ipak, ideja nije originalno njegova. On je samo preuzima i priklanja joj se. I moguće je da je delimično u pravu. Ovaj koncept uklanjanja signalizacije ima ime: „naked roads“, odnosno „goli putevi“. Teorijski ga je razvio holandski inženjer Hans Monderman. On je smatrao da signalizacija „uspavljuje ljude u uverenju da su bezbedni sve dok slede pravila“. Drugim rečima, pravila mogu da oduzmu odgovornost, a njihovo odsustvo može da je vrati.

„Kada nema trotoara, nema semafora, nema belih linija, svi obraćaju mnogo više pažnje; građani postaju odgovorniji i stvara se ono što istraživači nazivaju ‘implicitnim pregovaranjem između učesnika u saobraćaju’. Ljudi postaju dva do tri puta oprezniji“, tvrdi Luj Sarkozi.

A nije bez dokaza. Jer eksperimenti, ili jednostavno postojeće situacije, već su sprovedeni u više evropskih gradova. U Mondermanovoj domovini, u gradu Drahtenu, ovaj princip je testiran u nekoliko ulica, a broj nezgoda je opao za 40%. Neke ulice u Londonu takođe funkcionišu na ovaj način, a broj nezgoda je smanjen za 44% u tri godine, podseća esejista.

U Italiji, u mestu Sambruson di Dolo, „deljeni prostor“ bez signalizacije doveo je do smanjenja sudara i nezgoda za 53%.

Rezultati studije Vinci Autoroutesa takođe otkriva da se 95% vozača plaši ponašanja drugih. A princip „golog puta“ upravo koristi taj strah, jer, u odsustvu pravila i znakova, vozači postaju znatno pažljiviji.

Da li bi onda ukidanje signalizacije bilo idealno rešenje? Čudotvorni način da se konačno smanji broj saobraćajnih nesreća u Francuskoj, koji poslednjih godina više ne opada? Nije baš tako jednostavno. Jer Luj Sarkozi zaboravlja da napomene da su ovi eksperimenti sprovedeni u vrlo specifičnim uslovima: zonama deljenog prostora, centrima gradova sa smanjenom brzinom, kvartovima posebno uređenim za ovakav pristup. A ne na „svim“ putevima, što on zapravo predlaže. On ipak priznaje da bi situacija bila teža za starije osobe i slabovide. I s pravom. Zato se postavlja pitanje koliko bi ovaj princip bio efikasan ako bi se proširio na sve puteve. Jer ono što može da funkcioniše u „zonama susreta“, ne mora nužno da radi na ostatku putne mreže.

Reakcije su stigle veoma brzo. Posebno se istakao Pjer Šaserej, generalni delegat udruženja „40 miliona vozača“, koji inače važi za nekoga ko ne želi dodatno opterećenje za vozače, naprotiv.

On smatra da je Lujev predlog „izletanje sa staze“ i da bi potpuno ukidanje signalizacije „apsolutno garantovalo povećanje broja nesreća“. Podseća i da se eksperimenti sprovode samo na određenim delovima, dok priznaje da se u „pojedinim slučajevima ponekad primećuje smanjenje broja nezgoda“.

Dakle, postoje dve strane: na jednoj su pristalice ideje, među kojima i filozof Gaspar Kenig, koji smatra da „kao što je Tokvil, još ranije primetio, problemi slobode rešavaju se još većom slobodom. To je princip ‘golih puteva’. Pred praznim prostorom, vozač zastane, uspori, posmatra druge učesnike, pokušava da razume ponašanje pešaka. Kada se suoči sa slobodom, čovek postaje odgovorniji“ (iz knjige Putovanje filozofa u zemlju slobode, 2018).

A na drugoj strani su kritičari, među kojima, ironično, i njegov sopstveni otac, Nikola Sarkozi, koji je 2003. godine inaugurisao prvi automatski radar, jedan od prvih koraka u razvoju intenzivne saobraćajne kontrole u Francuskoj. Tu je, naravno, i celokupan državni aparat, koji redovno uvodi nove znakove i sve više kontroliše saobraćaj.

AutoRepublika

(52)