Zašto novi automobili nisu više nikome interesantni?

Automobilska industrija je u dubokoj krizi, a kraj se, nažalost, ne nazire.

Pre tri godine zbog nove karijere prestao sam da se bavim automobilskim novinarstvom, no moja ljubav prema mašinama sa dva, tri ili četiri točka nikada nije prestala. Tako da sam, naravno, pratio dešavanja u ovoj industriji, sa velikom dozom skepticizma.

Od samog starta bilo mi je jasno da će elektrifikacija uništiti bilo kakvu vrstu individualnosti i posebnosti kod vozila. Baterije, kilovati, besmislene brojke u vezi sa količinom snage, pa se tako došlo do toga da svaki električni automobil može bez ikakve muke da “izbaci” 300-400 ks… Kada se sa takvim ciframa svakodnevno razbacuje, dolazi se do prirodnog pitanja – čemu to, ili da li je to ikome zaista i potrebno?

No, proizvođači prosto ne mogu više da izazovu uzbuđenje u vezi sa novitetom. Ukoliko niste ljubitelj automobilizma, onda ovaj tekst jednostavno nije za Vas, ako jeste, postavite sebi pitanje. Kada ste zaista bili ushićeni povodom premijere nekog novog modela?

Moj je odgovor vrlo kratak – ne sećam se. Šta više, ne sećam se kada sam posvetio bilo kakvu pažnju recenziji bilo kog električnog automobila. Sve se na kraju svede na jednu te istu stvar – odlično vuče, brzo se prazni, nema dovoljno infrastrukture i upotrebna vrednost velika je onoliko koliko mogućnosti imaš za punjenje kod kuće.

To je siže apsolutno sve i jednog prikaza odnosno testa EV modela. Kome je to zanimljivo, kako će buduće generacije da se zaljube u automobilizam?

Dugo nisam video apsolutno nijednu novost na premijeri vozila koja je u meni izazvala ni najblažu vrstu interesovanja. Čini se da automobilska industrija danas prolazi kroz period koji je imao i segment mobilnih telefona. Pre petnaestak godina, svi su znali koji tip mobilnog telefona imaju. Naziv mog telefona ne znam sigurno sedam ili osam godina, ne znam koliko ima megapiksela (previše, a opet su fotke koje pravim sa analognim aparatom bolje), ne znam zašto ima pet kamera itd…

Potpuno ista stvar dešava se automobilima. Kome je potrebno 300 ks u automobilu koji posle 300 km vožnje mora da odmori na pola sata ili 45 minuta? Drugo pitanje ko je uopšte kadar da raspolaže sa tom silnom ergelom, pogotovo bez brojnih elektronskih pomagala?

Nemam ništa protiv najosnovnijih sistema aktivne ili pasivne bezbednosti… Ali, danas vozila raspolažu sa desetinama mahom potpuno nepotrebnih kojekakvih kompjuterskih asistencija. Na kraju, sve to, u jednu ruku, čini vozača manje bitnim. Ipak, ako dođe do saobraćajne nesreće u kojoj vozač nije reagovao adekvatno polažući veru u napredne sisteme u koje ga je ubedio proizvođač, da li će odgovornost biti na na faličnom sistemu ili na onome ko je upravljao vozilom?

Gotovo da nema šefa nekog od velikih brendova koji u prethodnom periodu nije govorio o krizi koja je pogodila automobilsku industriju. Posebno je glasna ekipa iz Daimlera koja sada otvoreno pripoveda protiv bilo kakve zabrane SUS motora.

Bilo kako bilo, najveća žalba svim glavešinama u automobilskoj industriji su troškovi elektrifikacije. No, prst na čelo – ko zapravo plaća troškove električnog talasa? Pa, naravno kupci. Nema tog ceha ili ambicije bilo kog velikog brenda koji na kraju nisu izneli na svojim plećima upravo potrošači.

Iz godine u godinu cene novih automobila rastu. Inflacija, pomenuti troškovi elektrifikacije i niz drugih stvari koriste se kao opravdanje. Ali, kada se otvore bilansi velikih marki, krije se druga priča o neverovatnim prihodima, odličnim rezultatima, rekordima itd…

Nije bilo potrebno dugo vremena da ljudi sa Excel tabelama shvate da je daleko jeftinije i brže u proizvodnji montirati jedan tablet po principu plug&play, nego postaviti dvadesetak prekidača, tastera i slično. U saobraćaju svakodnevno pljušte kazne za upotrebnu mobilnih telefona, zašto se korišćenje nekakvog gigantskog tableta tretira imalo drugačije? Uz sve to, ovakav pristup otvorio im je širom vrata sistema pretplate na raznolike opcije. Dakle, osim što si kupio novi automobil nisu ti svi ovi napredni sistemi dostupni, već ćeš ih, ako ti zatrebaju rentirati na mesečnom nivou.

Cenovna politika novih automobila neminovno je dovela do gubitka interesovanja omladine za ovaj segment života. Traže se drugačija rešenja mobilnosti, električni trotineti, skuteri i kojekakve baterijske alternative opšte su prisutne među mlađom populacijom.

Posebno me je zabrinula činjenica da je sve manje onih koji uopšte polažu vozački ispit. Smatram da je veliki razlog za ovako nešto i visoka cena automobila, ne samo novih, već i polovnih. Posmatram stvari iz svog ugla – ne zanima me autonomno kočenje, nije me briga za sisteme za prepoznavanje znakova, maksimalne brzine i drugo – stoga iako sam konačno u životu u fazi kada mogu da priuštim novi automobil, isti ne razmatram ni najmanje.

Već sam i ja okrenut ka korišćenim vozilima, i to ne samo iz pomenutih razloga. Ne tako davno imao sam priliku da se nađem u rent-a-car primerku Opel Corse F. Posle 150 km vožnje morao sam kontaktirati šlep službu. Došlo je do pucanja kaiša na automobilu sa svega 52.000 prevaljenih kilometara.

I to je 1,2 PureTech, danas ozloglašen, ali pre samo tri godine hvaljen na sva usta, i od strane novinara i od nekakvih “nezavisnih tela”, gde se kitio raznoraznim titulama motora godine i slično. Ako je verovati izveštajima iz cele Evrope, ovaj agregat zavio je u crno stotine hiljada vlasnika na Starom kontinentu, iako je vrlo kratko na tržištu.

Dakle, i ovaj vid nepoverenja u nova vozila je dobrano opravdan, pogotovo ako se sagleda činjenica da 1,2 PureTech nije izolovani incident, već da su slične probleme imali i skoro pa svi drugi proizvođači. Da li je pouzdanost SUS motora nove generacije na nivou one koju smo imali pre dvadesetak godina? Da li je ekološki napredak ujedno označio i nazadovanje pouzdanosti srca i duše jednog automobila?

Mislim da se odgovori na pomenuta pitanja nameću sami od sebe. Stoga nemam praktično nikakvog interesovanja za nove modele. Danas mi je u potpunosti jasno zašto se moj otac pre nekoliko godina sa suzama u očima opraštao od svog Fiat Punta 1.9 jtd (koji je u njegovim rukama prebacio 350.000 km) uz reči: “ On mene nikad nije ostavio na putu!”

Pitam se, da li će neko od od vlasnika novih automobila iz tog popularnog segmenta imati priliku da pređe pomenutu razdaljinu i da kaže istu stvar… Sve mi miriše da neće i najiskrenije se nadam da nisam u pravu.

Ukoliko u ovaj “čarobni napitak” automobilizma dodamo i sve hladniji, monumentalniji, bezdušni dizajn vozila evidentno je da će mamurluk biti ozbiljan. Dakle, visoka cena, manjak pouzdanosti, ili limitirana upotrebna vrednost, izgled koji ne privlači nikoga… Spisak postaje sve duži, interesovanje sve manje.

Ko će sutradan kupiti novi automobil? Samo onaj ko mora.

Đorđe Platiša

(1039)