Zanimljivost dana: Kako su Amerikanci zamalo ukaljali ime Lamborghinija

Za jedan brend sa tako velikim imidžom i reputacijom, zanimljivo je da je Lamborghini kroz istoriju toliko puta bio u finansijskoj krizi, da je veoma često menjao vlasnike. U periodu od 1963. do 1998. godine ih je bilo čak osam, od originalnog osnivača Feruča Lamborghinija, pa sve dok grupacija Volkswagen nije preuzela kontrolu nad firmom. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo analizirati ideju Chryslera kada se italijanski proizvođač vozila nalazio u njegovim rukama i načina na koji je planirao da unovči veliko ime.

Kao što smo spomenuli, Lamborghini je bio u teškoj krizi tokom sedamdesetih godina prošlog veka kada je popularnost skupocenih egzotičnih automobila naglo opala tokom nekoliko naftnih kriza.

Firma se nalazila u vlasništvu države pre nego što su braća Žan-Klod i Patrik Mimran iz Švajcarske, koji su inače stekli imperiju prehrambenim proizvodima, postavljeni na čelo. Patrik će kasnije da postane i vlasnik, ali je iznenada prodao firmu u aprilu 1987. godine za sumu od 25 miliona dolara (oko 70,2 miliona „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca).

Amerikanci će tokom narednih sedam godina, koliko se Lamborghini nalazio u njihovim rukama, napraviti nekoliko velikih poteza. Prvo je odobrena investicija u iznosu od 50 miliona dolara (današnjih 140,4 miliona najmanjih zelenih novčanica), zatim je najavljen i prvi zvanični projekat Lamborghinija u profesionalnom auto-moto sportu, a kompletiran je i razvoj naslednika proslavljenog, ali zastarelog modela Countacha, pod imenom Diablo. Amerikanci su napravili još nekoliko ideja, kao što su koncept limuzime Portofino i još jedan novitet pozicioniran ispod Diabla.

Međutim, Chrysler je mogao da ode korak dalje da se čuveni Lido „Li“ Ajakoka više pitao, a kao rezultat bismo dobili, verovatno najveću sramotu u istoriji italijanske automobilske industrije. Ajakoku sigurno svi poznajemo jer smo toliko puta pisali o njemu na sajtu AutoRepublike.

Proslavio se tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka radom u Fordu, gde se njegovo ime pripisuje legendama kao što su Mustang, Bronco, Capri, Granada i mnogima drugima. Ovaj Amerikanac italijanskog porekla je imao odličan „nos“ šta budućnosti donosi, ali šta je još impresivnije, znao je da od otpataka napravi novitet, bez da iko to primeti. Čak i proslavljeni Mustang je u velikoj meri bio samo prepakovani jeftini gradski automobil Falcon.

Ajakoka je imao jednu manu, a nju otkriva podatak da nije „znao svoje granice“, pa se često sukobljavao sa šefovima uz verovanje da je nezamenjiv. Zbog takve politike je krajem sedamdesetih godina dobio otkaz u Fordu, ali je brzo našao novi posao u Chrysleru gde je direktno uspeo da spasi firmu od sigurnog odlaska u stečaj.

To mu je donelo novu slavu, moć i novac do te mere da mu se niko nije smeo suprostaviti. Niko se nije bunio odluci Ajakoke da kupi Lamborghini, iako su se svi pitali zašto bi Amerikancima bio potreban takav brend koji kroz istoriju gotovo nikada nije bio profitabilan.

Celu priču je objasnio čuveni američki menadžer Bob Lats. Njegovo ime je takođe poznato u automobilskom svetu pošto je jedna od retkih osoba koja je radila za tri najveće američke automobilske kompanije (General Motors, Ford i Chrysler), a takođe je jedno vreme bio zaposlen i u BMW-u gde je bio zaslužan za diviziju M.

U svojoj knjizi nazvanoj „Icons and Idiots“ („Ikone i idioti“), Lats se priseća raznih „glavonja“ sa kojima je radio u automobilskom svetu, a među njima je bio i Ajakoka. Iako je imao dosta poštovanja prema svom novom šefu, Lats je ipak smatrao da je Ajakoka „zarobljen u vremenu“ i da je mislio da ideje iz sedamdesetih godina i dalje mogu funkcionisati ulaskom u devedesete godine. Insistirao je na kockastom stilu, krovu prekrivenim kožom, takozvanim „žičanim“ felnama, glomaznim foteljama umesto sedišta i sličnim nekada popularnim detaljima.

Lats se posebno priseća perioda kada je Chrysler kupio Lamborghini, a šef mu je tom prilikom rekao da „nije potrošio 25 miliona dolara da bi godišnje prodavao samo 300 automobila u svetu i gubio novac na svakom od njih“. Ne, Ajakoka je želeo da iskoristi izuzetno jako ime italijanskog proizvođača vozila i onda da okači takvu značku na mnoge američke automobile. Nije trebalo da takvi modeli ponesu ime baš Lamborghinija, već da donesu njegove detalje na specijalnim verzijama nazvanim „Lamborghini Edition“.

Ajakoka je zahtevao prototip Chryslera koji bi zatim trebao da se „lambordžinizuje“ i da bi na taj način lično mogao da se uveri kako će cela ideja izgledati. Lats se protivio ideji, ali protiv svog šefa nije mogao, tako da je izabrao najskuplji model koji je Chrysler u to vreme imao u ponudi. Nosio je ime Imperial i bio namenjen realizaciji ideje o rivalstvu s luksuznim Cadillacima i Lincolnima. Međutim, Imperial je od prvog dana imao dosta mana.

Proizvodio se na produženoj platformi „K-Cars“, koja je debitovala početkom osamdesetih godina za jeftina prevozna sredstva, i imao je pogon na prednje točkove. Standardan 3,3-litarski benzinac sa šest cilindara je razvijao tek 147 konjskih snaga, što svakako nije bilo uverljivo na masu od 1,6 tona. Pored penzionerskih voznih karakteristika, Imperial je bio predstavnik stare američke škole luksuznih automobila i delovao je zastarelo čak i kada je predstavljen u novoj generaciji 1990. godine.

Latsa i dizajnera Toma Gejla je dočekao težak posao. Koža sa krova je skinuta, a automobil je ofarban u crvenu boju. Takođe su nestali svi hromirani detalji, felne su bile zlatne boje, a ceo enterijer obložen kožom. Mehaničke izmene su bile miminalne i odnosile se samo na nižu visinu za „oko pet do sedam centimetara“. Niti jedna fotografija prototipa nije preživela, tako da možemo samo da nagađamo kako je ceo projekat izgledao, ali se na internetu mogu pronaći ilustracije na osnovu opisa.

Lats zatim kaže da je ovaj „Lamborghini Edition“ zapravo bio veliko unapređenje standardnog Imperiala, i da bi sa bilo kojom drugom oznakom na sebi možda i privukao kog kupca. Automobil je predstavljen Ajakoki, kome se takođe dopao, ali je čak znao da je cela ideja veoma loša realizacija. Zatim se okrenuo saradnji sa Maseratijem i tokom te saradnje će da debituje model Chrysler TC by Maserati, o kome smo ranije i pisali.

Lamborghini će ostati u američkim rukama do kraja 1993. godine kada je prodat firmi MegaTech. Ni ova firma se sedištem u Bermudi neće biti uspešnija, posle čega je italijanski gigant završio u rukama grupe Volkswagen i tako posluje već tri decenije.

Mogli bismo napisati dugačku priču o Lamborghinijevim promašajima kroz istoriju, ali verovatno nijedan od njih ne bi uspeo da nadmaši Chrysler Imperial Lamborghini Edition. Hvala Bogu pa se nije desilo…

Zoran Tomasović

(42)