Zanimljivost dana: Toyota MR2 na italijanski način

Japanska i italijanska automobilska industrija na papiru izgledaju kao da ne mogu da se razlikuju u većoj meri od već postojećih distinkcija. Jedni su okrenuti izuzetno pouzdanim, ali bezličnim četvorotočkašima, dok drugi bude emocije bez da se mogu pohvaliti visokim kvalitetom. Kako to izgleda kada udruže snage? Pa baš tako nešto ćemo analizirati u ovom izdanju zanimljivosti dana, a odnosi se na model TMI VM180 koji je nastao tako što se Zagato pozabavio sa Toyotom MR2.

Ugo Zagato je 1919. godine osnovao firmu Carrozzeria Zagato u Milanu s ciljem proizvodnje aerodinamičnih aluminijskih delova za trkačke automobile.

Posao je cvetao do te mere da je Zagato postao jedna od najpopularnijih italijanskih samostalnih kuća do pedesetih godina prošlog veka, a mušterije su bile uglavnom domaće. Ali baš u ova vremena je poslovanje prošireno i na ostatak sveta, a Ugov sin je 1968. godine preuzeo komandu. To je rezultiralo u još većem širenju i dovelo čak i do toga da neki serijski modeli zadrže ime ove prestižne kompanije, kao što su Lancia Fulvia Sport Zagato i Aston Martin DB4 GT Zagato.

To nas dovodi do Toyotinog modela po imenu MR2. Predstavljen je 1984. godine. Stekao je slavu zahvaljujući centralno postavljenom motoru, ali i s kombinacijom skromne mase i pristupačne cene. O njemu smo ranije i pisali u ovoj istoj sekciji.

Druga generacija je stigla 1989. godine i bila je nešto veća i teža, ali istovremeno je predstavljena i s moćnijim motorima, poboljšanim ogibljenjem i luksuznijim enterijerom. MR2 je krajem devedesetih godina ušao u treću generaciju i iako je takođe napredovao u velikom broju kategorija, dobio je i više kritika od strane medija i potencijalnih kupaca. Ne možemo da spomenemo samo jedan konkretan problem, ali su često osporavani detalji kao što su ne baš moćan motor i jednako malo atraktivan stil.

Dok su ranije generacije pružale nekoliko motora na izbor, ona poslednja pod kodnom oznakom W30 je napuštala fabriku samo sa 1,8-litarskim atmosferskim benzincem i sa 140 konjskih snaga. Od japanske automobilske industrije takođe nismo mogli da očekujemo neka remek dela, ali su prethodne generacije svakako bile dopadljive. W30 će dobiti dosta kritika u smislu da podseća na vozila za ženski rod kao i da izgleda kao „loše precrtani Porsche Boxster“.

Toyota se potrudila rešiti problem predstavljanjem specijalne verzije razvijene u saradnji sa Zagatom. Italijani bi preuzeli MR2 (ili kako je u Japanu bio poznat pod imenom MR-S), a onda bi zadržali samo vrata i šoferšajbnu. Ostatak vozila bi zatim dobio potpuno novi stil, i to je išlo do te mere da je bilo teško prepoznati koji automobil je poslužio kao baza.

Da li je ličio na Italijana? Teško je reći, ali je imao neke prepoznatljive Zagatove detalje. Prednji deo je bio izuzetno spušten i aerodinamičniji, sa veoma malim i uskim farovima u poređenju sa serijskom modelom, dok je zadnji deo imao dva veoma dugačka vertikalna svetla. Spomenućemo da je ovaj automobil bio dostupan samo kao roudster.

Enterijer se nije promenio u većoj meri. Zagato je dodao nekoliko premijum detalja, kao što su drugačija sedišta, više aluminijuma umesto plastike i generalno kvalitetnije materijale. Oni koji su imali prilike da testiraju ovaj automobil su rekli da je izuzetno prostran kada se pogledaju njegove više nego skromne dimenzije.

Podatak koji je svakako bio zanimljiv je da zapravo nije imao zvanično ime ni Toyote, pa ni Zagata. Zvao se TMI, što je bila skraćenica za Toyota Modelista International, a reč je o specijalnoj diviziji japanskog proizvođača vozila za preradu vozila. Ime modela je bilo VM180, a proizvodnja će se odvijati u Japanu pod nazorom Zagata.

Toyota je na taj način donekle rešila problem stila, ali ne i snage. Ono što je javnost posebno interesovalo jeste to zašto u ponudi nije bilo moćnije verzije 1,8-litarskog benzinca sa 180 „grla“ koji se ugrađivao u Celicu. TMI je i ovde pokazao znanje, pošto je snaga baznog MR2 sa 140 „konja“ skočila na 155 „grla“.

Brojka svakako nije bila preterano visoka, ali potrebno je reći da je VM180 bio težak manje od jedne tone. Novinari će navesti da ostaje žal što pažnja nije posvećena i ogibljenju, ali istovremeno, VM180 je imao odličan balans zahvaljujući centralno postavljenom motoru. Dodaćemo da je menjač bio petostepeni manuelni.

VM180 je prvo predstavljen kao koncept na Salonu automobila u Tokiju, dok je serijski model stigao oko sedam meseci kasnije u Ženevu. Proizvodnja će biti ograničena na samo 100 jedinica i to samo za tržište Japana. Sva zaliha je relativno brzo rasprodata i dok bismo voleli da možemo reći da VM180 danas uživa u kultnom statusu, situacija nije baš toliko pozitivna. Štaviše, vrednost nije značajno veća u poređenju sa standardnim MR2-om, pa je ovaj automobil svakako vredan kupovine kao mladi klasik.

Istovremeno, nije ni preterano atraktivnog stila, što je nešto sasvim suprotno od onoga što bismo mogli da očekujemo od Italijana. Na kraju dana, na kratko je vratio medijsku pažnju, ali je MR2 ipak na kraju, posle 2007. godine poslat u zasluženu penziju…

Zoran Tomasović

(137)