Zanimljivost dana: Kako se aerodinamika umešala u američku automobilsku industriju

Ako bismo gledali istoriju američke automobilske industrije, vozila koja su bila ispred svog vremena su obično nestajala sa tržišta pre što njihove vreme stigne. Primera je više nego dovoljno, od revolucionarnih aerodinamičnih modela kao što su Chrysler Airflow i Hupmobile Aerodynamics, pa sve do čuvenog Chevroleta Corvaira, a američka publika bi se pitala, „što bi menjali nešto što već funkcioniše kako treba?“. Međutim, uvek bi se našao neki buntovnik koji bi posložio sve kockice i naterao ostale da obrate pažnju. Ovo je kratka istorija Lincolna Zephyra.

Iako je imao jednako aerodinamičan dizajn kao i spomenuti Airflow i Aerodynamics i nikada se nije prodavao u visokim brojevima, Zephyr je opstao na tržištu čak dvanaest  godina i bio veoma konkurentan čak i krajem četrdesetih godina prošlog veka, kada je njegov dizajn počeo da zaostaje sa vremenom.

Zephyr je takođe osnovao potpuno novu klasu automobila, koju su kasnije pratili Cadillac i Packard, a uspeo je da sačuva i ime Lincolna kroz Veliku depresiju koja je „sahranila“ mnoge premijum proizvođače vozila, kao što su Duesenberg, Cord, Auburn i Pierce-Arrow.

Lincoln je ulaskom u triedesete godine još uvek bio relativno mala kompanija. Osnovan je 1917. godine od strane Henrija Lilanda (ironično, iste osobe koja je takođe krerirala i Cadillac), a Fordu se pridružio pet godina kasnije. Daleko od toga da je Henri Ford imao visoko mišljenje ili da je uvideo potencijal ovog brenda, već ga je kupio najviše da bi „skinuo sa grbače“ sina Edsela. Naime, Edsel je insistirao da legendarni Model T bude poslat u penziju, a Henri se protivio takvoj ideji. Rešenje čoveka koji je „postavio Ameriku na točkove“ je bilo to da kupi Lincoln i na taj način „pruži Edselu zanimaciju“.

Edsel je uspeo da stabilizuje situaciju i da predstavi novi model, to jest Seriju K, ali je Lincoln kao i svakog drugog automobilskog proizvođača u Sjedinjenim Američkim Državama pogodila ekonomska kriza nazvana Velika depresija. Prodaja pada na samo 1.700 vozila na godišnjem nivou, a Edsel kreće da traži način kako sa sačuva brend.

Primetio je veliku razliku u ceni između najskupljih Fordova i najpristupačnijih Lincolna, pa je odlučio da osnuje novi brend Mercury da popuni takvu prazninu. Ali sve dok Mercury nije stigao na tržište (to će se desiti tek 1939. godine), odjednom se stvorila i potreba za „bejbi Lincolnom“, to jest automobilom koji bi bio manji i jeftiniji od Serije K.

Edselovo prvo rešenje je bilo da kontaktira samostalnu firmu Briggs Manufacturing Company, koja se inače bavila razvojem svih Fordovih prototipova, i zatraži vozilo koje će imati sve one karakteristike Lincolna, ali sa kraćim dimenzijama. Briggs je posao dodelio mladom holandskom dizajneru Tomu Tjardi, a ovaj je bio veliki ljubitelj aerodinamičnih vozova i aviona i želeo je da slične linije prenese i na četvorotočkaše.

Nacrtao je tri prototipa i predstavio ih Edselu, koji se našao prijatno iznenađen. Za razliku od većine kockastih četvorotočkaša na ulicama, Tjardini modeli su izgledali kao da se kreću visokom brzinom čak i kada su bili parkirani. Holanđanin je imao i još neke druge radikalne ideje, kao recimo da motor bude postavljen napred, ali ih je Edsel odbio sa objašnjenjem da publika još uvek nije spremna za tako nešto.

Koncept je prikazal na Salonu automobila u Njujorku 1933. godine, a onda je odobrena i serijska proizvodnja nakon veoma dobre reakcije publike. Lincoln je originalno planirao da koristi glomazni motor V8 iz Serije K, ali je na kraju razvio poseban benzinac sa dvanaest cilindra na bazi novog Fordovog „osmaka“. Razvijao je 110 konjskih snaga iz radne zapremine 267 kubnih inča (4,4 litra). Sledeći na redu je bio dizajn. Iako se čak 80% ispitanih potencijalnih kupaca dopao stil ranih prototipova, Edsel se bojao komercijalne katastrofe kao sa već spomenutim Airflowom i Aerodynamicsom.

U pomoć je pozvan njegov blizak prijatelj Judžin Gregori, a on je odlučio da u velikoj meri unapredi prednji deo. Farovi su prekopirani sa novog Forda za 1936. godinu, ali hauba i maska hladnjaka su ostali u prepoznatljivom stilu Lincolna. Jedna od karakteristika koje nisu menjane u poređenju sa Briggsovim prototipom je bio enterijer, koji je izgledao kao umanjena verzija većih modela kompanije, pa samim tim, i nije bilo potrebe za većim promenama.

Novi Lincoln Zephyr je stigao u izložbeno-prodajne salone u novembru 1936. godine i bio je dostupan u dve konfiguracije. Kupe je koštao 1.275 američkih dolara (oko 28.955 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) dok je limuzina bila skuplja za 45 najmanjih zelenih novčanica današnjih 1.020 dolara).

Iako je u samom startu često poređen sa značajno jeftinijim Airflowom, Zephyr je počeo da obara rekorde kada je prodaja krenula. Već je prve godine kupce pronašlo 14.994 primeraka, a Lincoln beleži svoj najbolji rezultat 1936. godine, kada je isporučeno 16.528 jedinica. Uspeh je takođe mnogo veći kada se zna da je kompanija godinu dana ranije prodala samo 1.434 vozila.

Iako je bio dosta mali za standarde luksuznih automobila u navedenom periodu, Zephyr je pružao dosta prostran enterijer sa prostorom za šest osoba i bogatim izborom standardne i opcione opreme. Ovaj automobil je takođe imao i solidne performanse, kao što je ubrzanje od nule do 100 km/h za četrnaest sekundi i maksimalnu brzinu kretanja od 144 km/h.

Takozvani „3-window coupe“ (kupe sa tri prozora) je stigao 1937. godine kao i produžena limuzina, a prodaja Zephyira dostiže cifru od 29.997 vozila. Kao i godinu dana ranije, Briggs je proizvodio školjku automobila dok bi Ford ubacio mehaniku, enterijer i spojio sve delove. Posle dve godine čekanja, 1938. godine konačno debituje i kabriolet, koji je dolazio u dve verzije – ona prva je mala manje prostora na zadnjim sedištima, ali veći prtljažnika, dok je druga bila zasnovana na limuzini sa više prostora na zadnjim sedištima, ali veoma uskom prtljažniku.

Iako nijedan od njih nije doneo visoku prodaju i proizvedeno je tek nešto preko hiljadu vozila, privukli su dovoljno veliku pažnju da Zephyr i dalje ostane lider u klasi.

Zephyr 1939. godine dobija prve dizajnerske promene u vidu nešto izmenjenog zadnjeg dela i luksuznijeg enterijera, ali prodaja biva oštećena zahvaljujući novom Fordovom podbrendu Mercuryiju. Baš kao i Zephyr, ciljao je baš na onu „zlatnu sredinu“ između Forda i većeg Lincolna, a pokazao se velikim komercijalnim uspehom pošto je prve godine pronašao više od 75 hiljada mušterija. Lincoln 1940. godine odlučuje da penzioniše zastarelu Seriju K, a njegova zamena je bio legendarni Continental, verovatno najpoznatiji model u dugogodišnjoj istoriji kompanije.

Continental je bio značajno veći od Zephyra, ali je opet krao veliki broj njegovih kupaca, posebno što se tržište oporavljalo od teških godina Velike depresije. Uskoro je usledio novi problem, kada je debitovao Cadillac Series 61, a posle dugog niza godina ignorisanja klase, premijum brend General Motorsa je odlučio da se detaljnije pozabavi problemom.

U klasu su se uskoro uključili i Buick, Oldsmobile, DeSoto, Chrysler i Hudson, a kada su mnogi očekivali uzbudljivu borbu za vrh, usledeo je Drugi svetski rat, koji je stopirao proizvodnju serijskih automobila.

Dok ime Zephyr nije preživelo rat, sam automobil svakako jeste. Kada je prvi posleratni Lincoln debitovao 1946. godine, on je u stvari bio samo nešto osveženi model od pre šest godina ranije, ali bez imena Zephyr, i sada je bio poznat samo kao „Lincoln“. Iako je mehanika ostala identična kao i kod prethodnika, Lincoln je u velikoj meri bio nov i direktna kopija većeg Continentala. Ovaj automobil je u ogromnoj meri ignorisan od strane publike, a danas je takođe značajno manje popularan među kolekcionarima u poređenju sa predratnim modelima.

Definitivan kraj stiže 1949. godine kada je debitovao prvi potpuno novi posleratni Lincoln, a u novoj ponudi nije bilo mesta za sličan automobil. Premijum klasa se do kraja četrdesetih godina u velikoj meri promenila, pa su tako ostali samo Cadillac, Lincoln i Imperial, dok je Packard bio na ivici gašenja.

Zephyr je pronašao oko 130 hiljada mušterija u periodu od 1936. do 1952. godine, dok brojevi proizvodnje od 1946. do 1948. godine nisu poznati i uračunati su u prodaju Continentala. Danas je Zephyr veoma popularan klasik, a cene nekih retkih primeraka mogu da pređu i 200 hiljada dolara. Ni restauracije nisu previše skupe i širom Amerike postoji veliki broj kompanija koje proizvode mnoge potrebne delove. Lincoln je pružio nekoliko poznatih automobila kroz svoju istoriju, posebno u vidu modela kao što su Continental, Serija Mark i Town Car.

Mnogi zaboravljaju da je Zephyr možda najzaslužniji što je ova premijum divizija preživela teške predratne godine, i što nije završila sudbinom rivala. To ga čini verovatno najbitnijim Lincolnom u istoriji…

Zoran Tomasović

(207)