Zanimljivost dana: Deucari

Definicija automobila u kategoriji „hot rod“ je toliko široka da ne postoje jasna pravila ili uputstva kako bi takav četvorotočkaš trebalo da izgleda i kakvo srce bi trebalo da ga pokreće. Ali ako malo bolje sagledamo situaciju, videćemo da većina kolekcionara prati jednu strategiju. Naime, idealan hot rod je obično Ford iz 1932. godine i pokreće ga Chevroletov motor radne zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara).

Ali svako nepisano pravilo ima svoj izuzetak, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo na kratko analizirati jedini hot rod koji pokreće Ferrarijev agregat sa dvanaest cilindara.

Istorijske knjige kažu da su prvi hot rod automobili nastali početkom dvadesetih godina prošlog veka kada je u Sjedinjenim Američkim Državama vladala prohibicija, odnosno mere protiv proizvodnje i distribucuje alkohola. Međutim, samo zato što je alkohol bio protivzakonit ne znači da su svi pratili pravila. U takvim uslovima se rodila nova generacija odmetnika, koji su pravili alkohol u šumama i onda ga ilegalno prevozila do željenih lokacija. Njima je bio potreban brz automobil, pa je krenula serija modifikacija na račun obezbeđenja više snage i niže mase.

Šanse su velike da bi hot rod postao samo prolazni trend, pošto je bio popularan samo na određenim lokacijama, ali su Amerikanci ušli u Drugi svetski rat početkom četrdesetih godina prošlog veka, što znači da je veliki broj vojnika putovao širom države i imao prilike da se upozna sa ovom kulturom.

To je u velikoj meri podiglo popularnost, a kao što smo spomenuli, izbor je uglavnom padao na Ford iz 1932. godine iz prostog razloga što ga je pokretao prvi masovno proizvedeni benzinac sa osam cilindara. Kako je tehnologija napredovala, tako Fordov Flathead sa svojih 65-85 konjskih snaga više nije bio dovoljan, a Chevroletov novi „small block 350“ postaje dominantan zahvaljujući velikoj snazi, značajnoj dostupnosti i izdašnom potencijalu za tjuning.

Sve nas to dovodi do čoveka po imenu Brajan Barnet. Odrastao je u saveznoj državi Amerike Kaliforniji, kao sin fotografa iz magazina Hot Rod. Brajan će reći da je od malena bio okružen klasičnim četvorotočkašima zahvaljujući zanimanju svog oca, a sanjao je da poseduje takozvani „HiBoy Deuce“ (nadimak za Ford iz 1932. godine, u izdanju kupea ili roudstera, i to s otvorenim točkovima). Život je imao neke druge planove, pa je Brajan „zarađivao za hleb“ prodajući modele Ferrarija u gradu Los Gatos.

Konačno je našao vremena da krene sa zanimacijom 1979. godine i želeo je da spoji dve karakteristike s kojima je bio najbolje upoznat. To se odnosi na Ford iz 1932. godine sa motorom iz Ferrarija, a automobil je dobio ime Deucari (kombinacija reči „Deuce“ i „Ferrari“). Znajući da ga čeka težak posao, Brajan se obratio firmi „Magoo’s Street Rods“ iz grada Kanoga Park (takođe savezna država Kalifornija), tada jednoj od najranijih proizvođača automobila iz kategorije hot roda. Vlasnik i osnivač firme Dik Megugorac će narednih petnaest meseci provesti da napravi automobil koji možete da vidite na priloženim fotografijama.

Dok pronaći školjku Forda iz 1932. godine nije bio težak posao, Magoo’s će reći da je najviše vremena proveo u izradi i traganju za Ferrarijevim motorom i ostalim delovima koji bi odgovarali italijanskoj mehanici. Naravno, Brajan je mogao da se uputi u Italiju i zatraži potrebnu mehaniku direktno od Ferrarija, ali kada se zna kakvo je mišljenje Enco Ferari imao o strancima, i to posebno o Amerikancima, šanse su velike ne samo da ne bio dobio potreban motor već bi izgubio dozvolu da uopšte prodaje ove slavne italijanske četvorotočkaše „preko bare“.

To nas dovodi i do treće osobe u našoj priči, a njegovo ime je Vilijam Hara. Ovaj imućni milioner je bio vlasnik nekoliko kockarnica u gradovima Las Vegas i Rino, u automobilskom svetu je postao poznat po imenu Jerrari. Naime, Hara je voleo da posećuje vikendicu u planinskim delovima Kalifornije, pa je kupio model Jeep Wagoneer, ali je bio nezadovoljan snagom motora. Iz rog razloga je finansirao ugradnju Ferrarijevog motora sa dvanaest cilindara iz modela 365 GT i dao mu ime Jerrari, o čemu smo ranije i pisali. Istorija Deucarija je direktno povezana sa Jerrarijem, pošto je 1977. godine originalni 4,4-litarski V12 zamenjen sa modernijim agregatom, a motor kupuje baš Brajan.

Magoo’s će kasnije reći da ugradnja italijanskog V12 i smeštaj isto pod haubu klasičnog Forda nije bio toliko težak posao, ali pronaći ostale delove svakako jeste.

Američka šasija je produžena za 101,6 milimetara, a kompletno ogibljenje je bilo napravljeno posebno za ovaj automobil. Po pitanju menjača je izabran General Motorsov četvorostepeni manuelni koji je bio u stanju da podnese prirast u snazi (347 „konja“) i obrtnom momentu. Kočnice su bile kombinacije onih s Volkswagena Typea 4, Forda Thunderbirda i na kraju Forda Coupea iz 1948. godine. Za standarde kasnih sedamdesetih godina, Deucari je bio više nego impresivan hot rod.

Ono šta moramo da spomenemo je da školjka zapravo nije originalna Fordova već kasnija prerada napravljena od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Danas postoji veliki broj samostalnih firmi koje se bave takvim poslom pod licencom Forda, a ovu konkretnu školjku je napravila firma Hagemann. Deucari je inače težak oko jedne tone i krajem sedamdesetih godina je bio u stanju da dostigne maksimalnu brzinu od 274 km/h.

Baš kao što ose očekivalo, automobil je svojom pojavom privukao veliku pažnju i našao se na naslovnim stranicama svih automobilskih medija. Brajan ga je zadržao jedno vreme, a Deucari danas pripada čoveku po imenu Rič Habard. Ovaj je ugradio petostepeni manuelni menjač kao i veće i modernije kočnice, ali osim toga Deucari se nije mnogo izmenio tokom poslednjih 46 godina.

Ne sumnjamo da Enco Ferari nije baš najbolje primio vest o ovom automobilu, ali na kraju dana, sigurni smo da ne postoji niko ko je te 1979. godine krio oduševljenje…

Zoran Tomasović

(154)