Zanimljivost dana: Pontiac GTO ko???

Bez obzira koliko (ne)cenili američku automobilsku industriju iz ovog ili onog razloga, teško je osporiti uticaj na svet koji su ostvarili takozvani mišićavi četvorotočkaši. Nisu dugo postojali, ali su tokom kratkog vremenskog perioda dozvolili Amerikancima da za relativno skromnu cenu dobiju 400 ili više konjskih snaga, i doduše vozne karakteristike slične divljem konju koji hoće da vas zbaci sa sebe, dok pokušavate da ga jašete.

Istorijske knjige kažu da je prvi „muscle car“ bio model Pontiac Tempest GTO iz 1964. Za njega se postarao niko drugi do čuvenog Džona Dilorijana koji će kasnije da se proslavi sopstvenim modelom,

DeLorean DMC-12. On je uzeo kompaktni model Tempest, a za samo 295 dodatnih dolara (oko 2.929 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), kupac je dobijao motor radne zapremine 389 kubnih inča (6,4 litre) sa 325 ili 348 konjskih snaga, trostepeni manuelni menjač, modifikovano ogibljenje, veće kočnice i još mnogo toga.

Dilorijan se nadao godišnjoj prodaji od tek pet hiljada jedinica, ali kada je GTO privukao 32.450 kupaca na svom debiju, nije trebalo da prođe dugo vremena pre nego što je i konkurencija predstavila svoje rivale – uključujući i one unutar samog General Motorsa.

Spomenuti Pontiac Tempest se proizvodio na platformi nazvanoj A-Body, zajedno s modelima po imenu Chevrolet Chevelle, Oldsmobile Cutlass i Buick Skylark. Krenula je sa radom 1964. godine kao odgovor na popularnost rivalskog Forda Fairlanea. Za našu priču je najbitniji spomenuti Chevelle i popunio je prazninu između kompaknog modela po imenu Chevy II/Nova i onih većih modela kao što su Biscayne, Bel Air, Impala i Caprice.

Chevelle se nudio kao kupe, limuzina, kabriolet i karavan i pružao je za svakoga po malo. Većina kupaca je birala neki od benzinaca sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji, ali su postojala i tri „osmaka“. Onaj bazni je razvijao 195 konjskih snaga iz radne zapremine 283 kubna inča (4,6 litre) sa 195 konjskih snaga, a postojala je i verzija sa 220 „grla“. U vrhu se nalazio čuveni „Turbo-Fire“ radne zapremine 327 kubnih inča (5,4 litre) i 250 „konja“.

Ne postoje jasni dokazi da je Chevrolet imao neke veće ambicije sve do debija spomenutog GTO-a. I dok je Pontiac imao Dilorijana, Chevroletov buntovnik je bio čovek po imenu Banki Knadsen i zatražio je od inženjera da pronađu način kako pobediti rivala unutar samog General Motorsa.

Kao rezultat je debitovalo izdanje Super Sport (SS) i sve je započelo oko spomenutog 5,4-litarskog motora, ali je snaga povećana na 300 „konja“. SS je dodao još nekoliko poželjnih detalja, kao što su kožna sedišta, lepši volan, kvalitetniju kontrolnu tablu i još mnogo toga.

Chevelle se pokazao velikim prodajnim uspehom i te 1964. godine je isporučeno 338.286 primeraka. Konfiguracija SS i dalje nije mogla da parira GTO-u, ali su Chevroletovi inženjeri spremali nešto veliko za narednu godinu. Većina verzija je ostala ista, ali je u vrhu dodat novi paket pod kodnom oznakom L79. Ona je označavala da se ispod haube krije još ekstremnija verzija spomenutog 5,4-litarskog benzinca, ovaj put sa 350 „konja“.

A najbolji deo je stigao sredinom godine kada je kupac mogao da naruči Chevelle i sa paketom nazvanim Z16. Spomenuti generalni menadžer Knadsen se dosetio da prepiše formulu Pontiaca, pa je tako izabrao najveći motor Chevroleta u ponudi i ugradio ga u Chevelle. Reč je o motoru radne zapremine 396 kubnih inča (6,5 litara) sa 375 konjskih snaga i maksimalnih 569 Nm obrtnog momenta. Ovaj motor je bio dostupan samo sa četvorostepenim manuelnim menjačem i sa još gomilom modifikacija na račun kočnica i ogibljenja. Sa ubrzanjem za samo 5,5 sekundi od nule do 100 km/h, Z16 je odjednom postao daleko impresivniji nego GTO ili bilo koji drugi automobil iz Detroita sa izuzetkom Shelbijeve Cobre ili Chevroleta Corvette.

Ali su postojala dva velika problema. Prvi od njih je bila cena od 4.586 dolara ili 44.810 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca, što je bilo za oko 200 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 1.955 dolara) više nego što je traženo za Corvette. Navedena cena je takođe bila za 1.500 dolara (današnjih 14.538 „zelembaća“) jača od one koja je tražena za bilo koji drugi Chevelle.

Mnogi veći problem je bila politika unutar General Motorsa, gde je Pontiac predstavljao diviziju sa modelima visokih performansi i niko mu se nije smeo mešati u posao. To je označilo da Chevrolet nije smeo da reklamira Z16, pa čak ni njegovo ime se nije smelo pominjati u javnosti od strane uprave marke.

To je glavni razlog zašto je fabriku napustio samo 201 primerak. U navedenu brojku je uračunat jedan prototip, zatim još jedan kabriolet napravljen konkretno i namenski kao lično vozilo za spomenutog Knadsena i preostalih 199 primeraka za privatne kupce.

Korišćenu su uglavnom za amaterski i profesionalni auto-moto sport i kupci su morali da imaju jake veze unutar Chevroleta da bi uopšte dobili priliku da ga poseduju. Godina 1965. će ujedno biti zaključna za model prve generacije.

Ovo je pak bio tek početak istorije Chevellea visokih performansi, a naslednici će podići doživljaj na još viši nivo. Vrhunac se desio 1970. godine debijem čuvenog benzinca radne zapremine 454 kubna inča (7,4 litre) sa 450 „grla“, što ga je učinilo najmoćnijim originalnim mišićavim automobilom u istoriji.

Priču o ostatku Chevellove istorije ćemo opričati neki drugi put, pošto smo danas želeli da posvetimo pažnju samo Z16-u. Veruje se da je do današnjeg dana preživelo 72 primerka i kada se pojave u prodaji, cene obično iznose više od 200 hiljada dolara.

Možda ovaj Chevrolet nije imao prodaju i popularnost kao GTO, ali tokom jednog kratkog perioda, ni pionir u klasi mišićavih četvorotočkaša mu nije smeo izaći na crtu. A baš zbog toga zaslužuje počasno mesto u istoriji…

Zoran Tomasovič

(281)