Zanimljivost dana: Ko je bio začetnik kategorije mišićavih automobila?

Tema američkih mišićavih automobila je veoma česta na sajtu AutoRepublike. Bez obzira da li pisali o njima u sekciji „Zanimljivost dana“ ili pak preko dnevne pijace klasika, reč je o možda najslavnijem periodu američke automobilske industrije. „Muscle cars“ nisu postojali dug vremenski period i nastali su kada su Jenkiji prolazili kroz veliku revoluciju u oblasti slobode i ličnog izbora, a onda su i nestali kada su političari uveli stroga pravila na račun bezbednosti, stepena emisija izduvnih gasova i cena goriva i osiguranja.

Pa šta je tačno onda mišićavi automobil?

Definicija često zavisi od toga koga pitate, ali se uglavnom svodi na to da je reč o kompaktnom četvorotočkašu (pri tom nemojte zaboraviti da američka definicija kompakta nije ista kao u ostatku sveta), sa mnogo snage, pristupačnom cenom i imidžom građenim da se dopadne mlađariji.

U svojoj biblioteci posedujem mnogo knjiga na račun ove teme i većina se slaže da je začetnik bio model Pontiac Tempest GTO. Za njega se postarao niko drugi do čuvenog Džona Dilorijana koji će kasnije da se proslavi sopstvenim modelom, DeLoreanom DMC-12-om. On je uzeo kompaktni model Tempest, a za samo 295 dodatnih dolara (oko 2.929 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), kupac je dobijao motor radne zapremine 389 kubnih inča (6,4 litre) sa 325 ili 348 konjskih snaga, trostepeni manuelni menjač, modifikovano ogibljenje, veće kočnice i još mnogo toga. Dilorijan se nadao godišnjoj prodaji od tek pet hiljada jedinica, ali je GTO privukao 32.450 kupaca na svom debiju.

Ali svako malo se može čuti ona priča, „a šta je sa ovim ili onim modelom, pa on je imao sve što i GTO, ali je predstavljen ranije“. I zaista bi bili u pravu. Recimo, pre par godina smo pisali o modelu Studebaker Super Lark iz 1963. godine, koji je bio kompaktnih dimenzija i mogao se pohvaliti sa 290 „grla“, a više o njemu možete da pročitate ovde.

Ako bismo se vratili dovoljno daleko u istoriju, videli bismo da je Buick još 1948. ugradio veliki motor nazvan Rocket V8 iz glomaznog modela 98 u manji 88, a strategija nije bila toliko strana ni tokom pedesetih godina. Činjenica je da je GTO bio prvi komercijalno uspešan „muscle car“, ali daleko od toga da je pionir. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo sagledati još jednog velikana koji mnogi zovu začetnikom kategorije, a to Plymouth Fury Super Stock iz 1962. godine.

Samo ime Fury sigurno najpre budi asocijaciju na „Kristinu“, prelepi automobil iz knjige, a kasnije i na film autora Stivena Kinga. Model iz 1958. godine je svakako bio veliko remek-delo i danas je izuzetno cenjen i poštovan, ali se mnogo toga promenilo nekoliko godina kasnije.

Fury je pomeren na novu platformu nazvanu B-Body 1962. godine zajedno sa bratskim modelom Dodgeom Coronetom. Odjednom više nije pripadao takozvanoj „full size“ (najveća klasa) već manjoj „intermediate“ ili „mid-size“ (srednjoj) kategoriji. Mogao se kupiti kao kupe, limuzina i karavan, a nudio se sa bogatom ponudom motora sa šest i osam cilindara.

Najveći od njih je bio radne zapremine 383 kubna inla (6,3 litre), a sa 330 konjskih snaga ispod haube je brzo stekao status legende. Fury je preko noći postao jako popularan među ljubiteljima amaterskog i profesionalnog auto-moto sporta, gde je imao veliku prednost u poređenju sa konkurenskim modelima iz Chevroleta i Forda.

Ali je Plymouth spremio najveće iznenađenje za sredinu 1962. godine. Tada je svetlost dana ugledalo izdanje nazvano Sport Fury sa novim motorom radne zapremine 413 kubnih inča (6,8 litara). Plymouth je takav motor nazivao Super Stock 413, a bratski Dodge se opredelio za oznaku Ramcharger 413. Sa čak 420 „konja“, nije postojalo mnogo rivala koji su mogli da mu stanu na crtu, a ovaj motor će imati prednost od 60 „grla“ nad spomenutim GTO-om – i to dve godine pre nego što je Pontiac predstavio svoj model.

Plymouth je ponudio i četvorostepeni automatski menjač, ali se većina kupaca opredelila za trostepeni automatik, pošto je bolje podnosio glomazni obrtni momenat na trkanju na pravcu. A koliko je bio brz? Zvanični brojevi kažu da je od nule do 100 km/h mogao da ubrza za 4,8 sekundi i da pređe četvrtinu milje (402 metra) za samo 13,7 sekundi, što bi ga stavilo u isti koš u kom su i Chevrolet Corvette i Shelby Cobra.

I zbog čega je onda Sport Fury toliko u senci GTO-a? Pa razloga ima nekoliko, a sve je počelo stilom. Plymouth iz 1962. godine nije bio popularan među kupcima, za šta je kriva strategija same korporacije Chrysler koja je podrazumevala odluku da se značajno smanje dimenzije svih automobila.

Chrysler je smatrao da je vreme velikih automobila prošlo nakon recesije iz 1958. godine i da publika želi one manjih dimenzija, a tržište će pokazati suprotno. Na kraju je viđen stil većih modela na onima kompaktnih dimenzija i delovao je krajnje smešno, jedna od onih „faca koju samo majka može da voli“. Moraće da prođu godine pre nego što Plymouth ponovo uđe u rang sa Chevroletom i Fordom.

Onda je postojao i problem sa cenom. Fury Super Stock je koštao 3.400 američkih dolara, što iznosi 34.350 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca, dok je za GTO bilo potrebno izdvojiti 2.490 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 24.516 dolara). Pontiac je posvetio mnogo pažnje tome da diferencira GTO od Tempesta na kome je bio zasnovan, dok je jedina razlika između Super Stocka i bilo kog drugog Furyjija bila samo u vidu značke.

I na kraju, General Motors je odobrio poveći deo budžeta na marketing dok se za Fury Super Stock nije ni znalo, osim ako ste baš pratili automobilsku industriju. To je donekle razlog zašto je prodato tek 57 jedinica te 1962. godine, a do današnjeg dana je preživelo jako malo primeraka. Kada se pojave u prodaji u onim retkim situacijama, obično menjaju vlasnika za cenu od preko 100 hiljada dolara.

Plymouth će kasnije imati fantastičnu ponudu mišićavih automobila preko modela kao što su GTX, Road Runner, Superbird i Barracuda, a sve je počeko preko zaboravljenog izdanja Furyja, onog kog su se vlasnici stideli da voze zbog stila.

Zoran Tomasović

(257)