Zanimljivost dana: Zašto Maybach nije uspeo?

Kada se Daimler i Chrysler razišli pred onu svetsku recesiju od pre petnaestak godina, američka strana je optuživala Švabe da su im davali otpatke, a sve njegove rezerve gotovine potrošile na rupu bez dna nazvanu Maybach. Daleko od toga da bi Jenkijima trebalo slepo verovati na reč, ali Chrysler zaista jeste ušao u „partnerstvo“ sa povećim nivoom gotovine, da bi iz priče izašao opelješen.

Da li su ovaj put zaista u pravu? Da li je Maybach zaista doneo tolike finansijske nevolje nemačko-američkoj alijansi? Pa hajde da sagledamo celokupnu situaciju samog ultra premijum brenda, i da tek onda donesemo odluku.

Maybach je originalno osnovan 1907. godine s ciljem proizvodnje motora za letilice i vozove, a u automobilski svet su ušli dvanaest godina kasnije. Kompaniju ćemo posebno pamtiti kao proizvođaču motora u oba svetska rata, kako za avione tako i za tenkove, kao i po automobilskoj diviziji.

Štaviše, Maybach se u Nemačkoj smatrao božanstvom i imao je jednaki kultni status kao Rolls-Royce i Bentley u Velikoj Britaniji, odnosno Cadillac i Duesenberg u Americi. Ali kao što nam je poznato, Nemačka je izašla kao poražena država u oba rata, a firmi biva zabranjeno svako bavljenje takvim poslom zbog direktne saradnje sa nacistima. Kupio ga je Daimler 1960. godine i iskoristio za proizvodnju specijalnih vozila Mercedesa i takva strategija je funkcionisala dugi niz godina.

A onda smo ušli u devedesete godine i odjednom je došlo do velikih promena u automobilskom svetu. Daimlerov glavni rival BMW je kupio Rolls-Royce, dok je grupa Volkswagen stekla vlasništvo nad Bentleyem. Iako je Daimler i dalje imao veoma poželjni model S Klase u ponudi matične marke, a koji je uvek bio omiljeni vozni prevoz državnika širom sveta, direktan poraz u kategoriji skupocenih vozila je ostavio gorak utisak.

Odjednom se rodila ideja koja pretpostavlja da bi Daimler moralo da ima i brend pozicioniran iznad Mercedesa, sve s ciljem da konkuriše Rolls-Royceu i Bentleyu, pa se učinilo da bi Maybach bio idealan predstavnik takve želje.

Maybach je zvanično predstavljen na Salonu automobila u Tokiju 1997. godine, a ponuda se delila na dva modela. Oni se zvali 57 i 62 i oba su delila platformu sa S Klasom. Serijska proizvodnja je zakazana za tri godine kasnije, s ciljem da godišnja isporuka iznosi oko dve hiljade vozila, od čega bi polovina otpala na američko tržište.

Modeli 57/62 su zaista pružali mnogo za svoju kategoriju, i ni po čemu nisu zaostajali za konkurencijom. Ručna proizvodnja je rezultirala time da pruže najvišu završnu izradu koristeći skupocene materijale, odnosno kožu, drvo, aluminijum i još mnogo toga.

Inženjeri su obratili posebnu pažnju na račun ogibljenja pošto se očekivalo da će većina vlasnika da se voze na zadnjim sedištima. Oba modela je pokretao 5,5-litarski turbobenzinac sa dvanaest cilindara i 542 konjske snage. Maybach će kasnije da predstavi i posebno izdanje S sa 6,0-litarskim turbobenzincem i 604 „grla“, odnosno 630 „konja“ u specijalnoj konfiguraciji nazvanoj Zeppelin.

Cena je iznosila 366.934 dolara (današnjih 509.880 „zelembaća“) za 57, 431.055 dolara (današnjih 598.960 najmanjih zelenih novčanica) za 62 i čak 1.350.000 dolara (današnjih 1,9 miliona dolara) za Landaulet sa otvorenim krovom, što ga je učinilo najskupljim novim automobilom na svetu.

I pored mase koja je dostizala cifru od 2,8 tona, 57/62 je zapravo bio veoma brz automobil. Jeftinija verzija je mogla da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 4,8 sekunde dok je 62 bio za 0,3 sekunde brži.

Prodaja će da traje do 2012. godine i u tom periodu Maybach će privući svega tri hiljade kupaca. Brojka je bila daleko od planirane (dve hiljade godišnje), a eksperti će kasnije reći da je Maybach izgubio čak 330 hiljada evra (današnje 462 hiljade dolara) na svakom prodatom vozilu. Pa gde je onda zapelo i zašto je tako ambiciozni plan prodao?

Eksperti smatraju da je ključni problem brenda bio što se previše oslonio na američko tržište. Dok su Jenkiji svakako jako upoznati sa Rolls-Royceom i Bentleyem i znaju kakav prestiž oni pružaju, većini njih je Maybach bio potpuno nepoznat brend i nisu poznavali njegovu predratnu istoriju.

Drugi će reći da nije pomogla ni bliska veza sa S Klasom. Aduti nazvani 57 i 62 su se proizvodili u istim fabrikama kao Mercedesov velikan i već na prvi pogled, s dizajnerske strane je bila jasna njihova veza. S Klasa je već imala veliki ugled i kupci su smatrali da Maybach jednostavno nije vredan cene koja je bila za tri puta viša.

To ne znači da 57/62 nisu bili dovoljno dobri već da se jednostavno nisu dovoljno razlikovali od značajno jeftinije S Klase. Na kraju je potrebno spomenuti i ekonomsku krizu iz 2008. godine kada čak i oni koji su mogli da priušte skupoceni automobil to nisu radili.

Ali Maybach je na kraju ipak imao sretan kraj. Samo dve godine nakon što je ugašen kao zaseban brend, je ponovo „vaskrsao“ i sada se javlja kao najskuplja modifikacija mnogobrojnih modela Mercedesa. U toj ulozi se pokazao jako pozitivno i dan-danas ga možemo videti na ulicama.

A što se tiče „originala“, onog s početka ove priče, možemo zaključiti da je Chrysler ipak bio u pravu… Ko želi više da pročita na ovu temu, svojevremeno sam napisao celovitu priču o tome zašto nije uspeo brak Daimler Chrysler.

Zoran Tomasović

(3768)