Zanimljivost dana: Kako je Chevrolet „zavrnuo“ Sadama Huseina

Dosta puta smo pisali da bi Amerikanci najradije zaboravili svoju automobilsku industriju iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina. Nekoliko naftnih kriza i promene u zakonu na račun izduvnih gasova i potrošnje goriva su naterali General Motors, Ford, Chrysler, AMC i ostale gigante da po prvi put nemaju svu slobodu ovog sveta u pogledu toga šta će da silazi s proizvodnih traka.

U prevodu na neki jednostavniji jezik, Jenkiji su odjednom bili prinuđeni da prave manje i ekonomičnije modele kako bi se odbranili od napada jeftinijih automobila iz Japana.

Ruku na srce, takva strategija nije bila potpuno negativna. Istina, donela je modele koji su samo senka prethodnika u segmentima stila i snage, ali istovremeno, jedan od jednostavnijih načina da se snizi nivo izduvnih gasova je bio taj koji je predviđao istovremeno sniženje kompresije motora. Neki 5,0-litarski benzinac sa 150 konjskih snaga je mogao da traje večno uz regularno održavanje.

Jedan od takvih automobila je Chevrolet Malibu četvrte generacije. Debitovao je 1978. godine na takozvanoj platformi A-Body zajedno s mehaničkim blizancima kao što su Pontiac LeMans, Oldsmobile Cutlass i Buick Century. U poređenju sa prethodnicima, A-Body je bio za čak 450 kilograma lakši i generalno značajno manji zbog gore spomenutih pravila.

Malibu se nudio kao limuzina, kupe i karavan i sa nekoliko motora sa šest i osam cilindara. Ako ste želeli benzinca, onda biste dobili onaj sa šest cilindara, dok se dizelaš nudio i sa osam cilindara ispod haube. Ostvario je relativno veliki komercijalni uspeh pošto je tokom pet godina proizvodnje napravljeno preko 1,5 milion jedinica pre nego što ga je zamenio model Celebrity.

O ovom automobilu sigurno nikada ne bismo ni pisali da vlada Iraka nije naručila 25 hiljada jedinica tokom 1981. godine. Konkretno, nova vlada pod vođstvom Sadama Huseina je želela Malibu kao taksi vozilo, ali ih nije mogla naručiti direktno iz Sjedinjenih Američkih Država, pošto su Jenkiji navodno uveli sankcije ovoj zemlji nakon oružanog napada na Iran 1980. godine (iako su ih zapravo podržavali ispod žita).

Kao i za sve drugo u životu, postojala je „rupa u zakonu“, a ona se odnosila na General Motorsovu kanadsku diviziju. Ova država ipak nije bila u nikakvom sukobu sa zaraćenim stranama, pa samim tim nije postojalo ništa što bi kočilo kanadsku diviziju da Iraku isporuči potrebne automobile. Ugovor je bio vredan više od 200 miliona američkih dolara u današnjoj vrednosti novca.

Svi primerci Malibua namenjeni izvozu su bili uvidu limuzine i uglavnom su kao takvi bili „oguljeni“ od opreme, ali uz nekoliko značajnih modifikacija. Ključna je bila ona na račun hlađenja motora pošto su temperature u Iraku značajno veće nego u bilo kojoj saveznoj državi „preko bare“.

Chevrolet je takođe ugradio i veoma jeftina sedišta, radio (bez plejera za kasete), klimu i 14-inčne felne sa ratkapnama. Svi primerci su bili ofarbani u sivu boju. Pokretao ih je V6 motor radne zapremine 229 kubnih inča (3,8 litre) sa 110 „konja“, dok se snaga prenosila na zadnje točkove preko trostepenog manuelnog menjača.

Prva zaliha od trinaest hiljada vozila je stigla u Bagdad 1981. godine i masovno su korišćeni kao taksi vozila. Međutim, nije bilo potrebno da prođe previše vremena da se taksisti počnu žaliti kako im Malibu nikako ne odgovara.

Postojalo je nekoliko velikih kritika, a ključna je bila ona da se i pored značajnih modifikacija na račun hlađenja motora, Malibu i dalje često pregreva tokom letnjih meseci u ovoj državi. Vozači su se žalili i da su sedišta „tvrda ko kamen“, da je menjač sklon kvarovima i da zastareli motor V6 troši kao da ima dva cilindra više ispod haube.

General Motors nije osporavao većinu kritika i njegova je izjava zvučala u stilu „dobili ste ono za šta ste platili“. Najveći američki automobilski proizvođač će posle reći da je nudio značajno bolje konfiguracije svog velikana, ali da se vlada Huseina opredelila za onu najjeftiniju verziju iz prostog razloga što su vozila bila namenjena za potrebe taksista.

Takvi modeli se u Americi uglavnom prodaju kroz takozvanu „flotnu“ ponudu, gde određene firme žele najjeftiniji novi model i odjednom kupe poveću zalihu. General Motors je takođe ponudio da pošalje svoje inženjere u Irak da reše problem oko pregrevanja, ali je ona odbijena. Spomenućemo da će jedan državnik kasnije reći da je ovaj Malibu često poklonjan porodicama stradalih vojnika u ratu između Iraka i Irana.

Nakon ovog skandala, Irak nije bio voljan da plati zalihu preostalih dvanaest hiljada vozila i oni će provesti godinu dana parkirani u kanadskim lukama dok se nije našlo rešenje. Automobili su kasnije prodati raznim agencijama širom Kanade po veoma pristupačnim cenama (uz velike popuste). To znači da je dogovorena kupoprodajna cena od 6.800 kanadskih dolara (oko 16.600 američkih dolara u današnjoj vrednosti novca), što je bilo za 25% manje nego što je standardna cena.

Malibu „A-Body“ je danas manje-više bezvredan automobil i može se naći u voznom stanju već za par stotina dolara. Ali ako ikada naletite na neki od primeraka namenjen tržištu Iraka koji nije tamo završio iz već opisanih razloga, budite spremni izdvojiti značajno veće sume novca.

Oni Amerikanci i Kanađani koji su posedovali ovaj četvorotočkaš su se složili sa ranijim mišljenjima, sa izuzetkom dela o pregrevanju motora. Lako bi bilo zaključiti da je General Motors namerno „zavrnuo“ Irak, ali na kraju dana, firma vidi dolare i ništa više…

Zoran Tomasović

(1502)