Zanimljivost dana: P400 Jota je bila najekstremnija verzija Lamborghinija Miure

Da li je Lamborghini Miura najbolji ikada proizveden superautomobil? Postoje oni koji tako misle. Debitovao je 1966. godine i svakako nije bio prvi drumski egzotični četvorotočkaš sa središnje postavljenim motorom, ali je imao sve one karakteristike koje su ga učinile legendom.

To se podrazumeva da je pružao prelep stil razvijen od strane Marcela Gandinija dok je radio za italijansku dizajnersku kuću Bertone i fantastični 4,0-litarski benzinac sa dvanaest cilindara. Napravljeno je samo 764 primerka tokom sedmogodišnje proizvodnje, a u ovom izdanju Zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na njegovo najekstremnije izdanje pod imenom P400 Jota.

Priča o nastanku ove italijanske firme nam je svima poznata. Feručio Lamborgini je bio imućan industrijalac i stekao je bogatstvo preko proizvodnje traktora. To mu je omogućilo da poseduje skupocene četvorotočkaše, a omiljeni je bio Ferrari 250 GTO. Kada se požalio Encu Ferariju da mu se nikako ne dopada kvačilo, dobio je odgovor „ti se drži svojih traktora, a vrhunske automobile ostavi meni“.

To je naravno naljutilo Feručija i odlučio je da osnuje i automobilsku diviziju 1964. godine. Prvi model Lamborghinija je bio 350 GT iste godine, da bi ponuda proširena i modelom nazvanom Miura 1966. godine.

Koliko god da su Enco i Feručio bili slični, toliko su se i razlikovali. Ključna razlika između njih je bila ona da je osnivač Ferrarija živeo za profesionalni auto-moto sport i da je pravio drumska izdanja samo da bi finansirao takmičenje na stazama. S druge strane, Feruča trkanje nije interesovalo ni malo, pa će morati proći dugo godina pre nego što je Lamborghini uopšte imao trkačko odeljenje.

Ali, u ekipi je uvek bio jedan buntovnik, a u ovom slučaju njegovo ime je Bob Volas. Ovaj inženjer je okupio još nekoliko zaposlednih početkom 1970. godine i u slobodno vreme krenuo da tjunira jednu od Miura sa željom da je jednog dana vidi na trkačkim stazama.

Glavni cilj je bila tadašnja Grupa 4 koja je bila organizator veoma prestižne trke 24 sata LeMansa. Da bi se ovaj Lamborghini kvalifikovao kompanija je prvo morala da napravi minimalno 500 jedinica za ulice. Kao što znamo, to se nikada neće desiti, posebno nakon što je Feručio saznao šta su mu inženjeri radili iza leđa, ali je ipak odobrio da ovo specijalno izdanje ugleda svetlost dana. Ono će se zvati P400 i biti će najmoćnija Miura ikada proizvedena čak i nakon što je izdanje SV predstavljeno 1971. godine.

Stara izreka kaže da na trkama ne pobeđuje veća snaga, već niža masa, pa su inženjeri stavili ovaj automobil na veliku dijetu. Izbačeno je sve što je dodavalo na težini, a mnogi delovi su zamenjeni onima izrađenim od aluminijuma. Automobil je na kraju bio težak tek 880 kilograma ili čak 412 kilograma manje nego serijski model.

Kroz velike promene je prošlo i ogibljenje, a ugrađene su i veće kočnice. Volas se na kraju pozabavio i sa 3,9-litarskim motorom sa dvanaest cilindara gde je umesto 345 konjskih snaga, Miura sada razvijala 440 „grla“. Radi poređenja, najmoćnije drumsko izdanje SV-a iz perioda od 1971. do 1973. godine se moglo pohvaliti sa „tek“ 380 „konja“. Celokupni paket je kompletiran aerodinamičnim detaljima. Ironično, automobil je ofarban u crvenu boju koja je, kao što znamo, zaštitni znak Ferrarija.

Volas će da testira verziju Jota oko šest meseci, i lično je prevezao preko dvadeset hiljada kilometara. Kao što smo spomenuli, Feručio nije dozvolio trkanje, kao ni serijsku proizvodnju, pa je odlučio da ga proda. Kupac je bio kolekcionar po imenu Alfredo Belponer, a automobil je isporučen izložbeno-prodajnom salonu InterAuto. To se odigralo u aprilu 1971. godine, a pre nego što ga je Belponer „pokupio“, jedan od mehaničara je provozao Jotu i uspeo da je slupa.

Retki i skupoceni Lamborghini je planuo i dok je mehaničar prošao bez većih povreda, automobil je u potpunosti uništen. Preživeo je samo njegov motor za koji nam nije poznato gde se danas nalazi.

Od tada je napravljeno nekoliko kopija, uključujući onaj koji vidite na priloženim fotografijama. On zapravo nema delove sa Jote, ali je zasnovan na pravoj Miuri i na njemu su radili isti inženjeri koji su napravili original. Možemo često da ga vidimo na skupovima klasike, čime legenda o njemu nastavlja da živi.

Zoran Tomasović

(951)