Zanimljivost dana: Kada i najveća drumska grdosija nije dovoljno velika

I vrapci na granama znaju da Amerikanci jako vole pikap kamionete i to sa opravdanim razlozima. U državi gde su ulice široke, a litar benzina ili dizela jeftiniji od vode, nije teško zaključiti zašto bi radije vozili Ford F-150 umesto Toyote Corolle.

Kamionet im takođe omogućava opciju da koriste vozilo za razne poslove i hobije, od vožnje do kancelarije tokom radnih dana, pa sve do hobija i sitnih poslova oko kuće. Spomenuti F-150 je u najvećoj konfiguraciji dugačak oko 6,4 metra uz masu od dve tone, što ga čini „civilizovanim“ za američke puteve, ali ne i one u ostatku sveta.

Znajući sve to, očekivali bismo da su kamioneti dostigli vrhunac po dimenzijama, ali je takva tvrdnja daleko od istine. Chevrolet je nudio model Kodiak C4500 u periodu od 2006. do 2009. godine i ostatku sveta pokazao zašto Jenkiji imaju reputaciju da se rasipaju.

Ruku a srce, moramo odmah da kažemo da ovo nije bio početak Kodijaka i njegovog mehaničkog blizanca pod imenom GMC TopKick. Originalno su debitovali 1980. godine ižu takozvanoj „Klasi 7“ komercijalnih vozila sa glomaznim 10,4-litarskim dizelom i čak šesnaest različitih konfiguracija.

Ovo je bio period kada su komercijalna vozila korišćena samo za obavljanje poslova na građevinama ili farmama, a Kodiak je bio u stanju da povuče 33,5 tona tereta. Nastaviće da se proizvodi tokom narednih nekoliko decenija i jako mali broj primeraka je prodat za vožnju u svakodnednim uslovima. Treća generacija je stigla na tržište 2003. godine i poslužila kao baza ne samo za radnička komercijalna vozila već i za manje autobuse.

Iz tog razloga, Chevrolet je pomalo iznenadio javnost na Salonu automobila u Čikagu 2006. godine kada je predstavio Kodiak C4500. Iako je delio ime sa starijom braćom, ovaj kamionet zapravo nije imao mnogo toga zajedničkog sa ostalim Kodijacima.

Odalo ga je ovo „4500“ u imenu, što označava kojoj kategoriji pripada. Amerikanci imaju posebne kategorije za slična vozila, a kada vam kažemo da recimo spomenuti Ford F-150 spada u klasu „1500“, nije teško zaključiti koliko je Kodiak bio glomazniji od njega. General Motors će tvrditi da je zaključio kako mnoge muzičke zvezde kupuju Hummer H2, pa veruje da postoji i veliki broj vlasnika farmi u Teksasu koji bi vozili Kodiak.

Ovaj kamionet zapravo i nije bio toliko dugačak. Sa dužinom od 5,2 metra je bio za više od metar kraći od današnjeg modela F-150. Ono što ga je izdvajalo od rivala je visina od svega 2,4 metra i masa od preko pet tona.

Na tržištu je postojao samo još jedan sličan model i to International RXT, koji je predstavljen istog dana na istoj lokaciji. Kodiak će takođe pružati i prikolicu dugačku 2,6 metra i biće u stanju da povuče preporučljive 2,3 tone.

Izbor motora se svodio na par 6,6-litarskih Duramax turbodizela sa osam cilindara. Onaj bazni je razvijao 300 konjskih snaga i maksimalnih 705 Nm obrtnog momenta dok je opcioni bio za 30 „grla“ moćniji uz 840 Nm najvišeg obrtnog momenta. Menjač je bio petostepeni automatski, a pogon na sva četiri točka.

I koliko je takva grdosija trošila? Zapravo ne onoliko koliko bismo pomislili na prvi pogled. Pošto je Kodiak spadao u kategoriju komercijalnih vozila, General Motors nije bio dužan da javno objavi brojke potrošnje, ali je jedan primerak dopao u ruke kolege sa sajta Car & Driver. Oni su zaključili da je kombinovana potrošnja nešto manja od 30 litara na pređenih sto kilometara, ali ako biste zakačili prikolicu ona bi sa lakoćom bila udvostručena.

Kodiak je bio bogato opremljen i pružao sve šta se moželeti može, pa nije iznenađenje što svakako nije bio pristupačan. Bazna konfiguracija je koštala 70 hiljada dolara (današnjih 105.600 „zelembaća“) dok je za bratski GMC TopKick bilo potrebno izdvojiti 90 hiljada najmanjih zelenih novčanica (današnjih 135.770 dolara).

Kodiak i TopKick su zvanično krenuli sa prodajom krajem 2006. godine i verovatno bi ostvarili veliki komercijalni uspeh da se nisu pojavili u pogrešno vreme. Pričamo naravno o jednoj od najvećih ekonomskih kriza tokom koje je kupovna moć značajno opala. Fabriku u američkoj saveznoj državi Mičigen će da napusti tek oko 750 jedinica do 2009. godine.

I kakvo su mišljenje Jenkiji imali od njemu? Pa nasuprot očekivanju – veoma negativno. Slično kao i Hummer, ni Kodiak nije mogao da uđe u prosečnu američku garažu, a takođe nije bio sposoban ni da obavlja obične poslove. Postao je primer „američkog proseravanja“ gde umesto da vlasnici budu primećeni sa osmehom na licu, zapravo su bili ismevani sa pričom da se ukus ne može kupiti.

To je svakako i jedan od razloga zašto nije ostvario veći komercijalni uspeh, pošto čak ni oni koji su mogli da ga priušte, jednostavno ga više nisu želeli. Na kraju dana, Kodiak je otišao u penziju kao primer da čak i Amerikanci mogu da shvate da su preterali.

Ali verovali ili ne, Kodiak viđamo mnogo češće nego što mislimo pošto je njegova platforma iskorišćena kao baza za Cadillac One u kojem se vozi američki predsednik. Kao što smo rekli – ukus se ne može kupiti, a Džo Bajden to zna bolje nego bilo ko drugi…

Zoran Tomasović

(747)