AR pijaca klasika: Nekada je manje zaista više
Način na koji se određuje vrednost klasičnih automobila nije preterano komplikovana. Oni popularniji model su skuplji od drugih za koje je interesovanje publike slabije, a kod određenog modela, obično ona konfiguracija sa najvećim i/ili najmoćnijim motorom privlači najviše pažnje javnosti. Ali, s vremena na vreme možemo da pronađemo model gde je zapravo ona bazna konfiguracija ta koja vredi brdo novca.
I ne zato što je kao popularna ili moćna već iz sasvim suprotnog razloga – bila je toliko slabo popularna dok je bila nova da je danas izuzetno retka.
Uzmimo za primer model Dodge Charger. Reč je o jednom od najslavnijih modela iz američke automobile industrije, a posebno je bila popularna generacija takozvana „B-Body“. Silazila je sa pokretnih u periodu od 1968. do 1970. godine i nudila se sa nekim od najpoznatijih motora koje je korporacija Chrysler imala da ponudi.
Pričamo onima kao što su Hemi (426 kubnih inča ili 7,0 litara) i Super Commando (440 kubnih inča ili 7,2 litre) gde je bilo moguće dobiti Charger sa 425 konjskih snaga ispod haube i ubrzanjem od nule do 100 km/h za manje od pet sekundi. Danas takvo zadovoljstvo ume da košta i preko 200 hiljada dolara ukoliko je reč o nekom ređem primerku gde se brojevi šasije i motora podudaraju s onima koji su dodeljeni kada je vozilo napustilo fabriku.
Dodge će da napravi 92.590 Chargera te 1968. godine. Samo 475 primeraka je pružalo spomenuti Hemi i on je svakako bio najređi u ponudi. Pričamo o ipak konfiguraciji koja je dodavala čak 900 dolara (današnjih 7.865 „zelembaća“ na baznu cenu modela sa osam cilindara od 3.014 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 26.340 dolara).
Za one kojima je Hemi bio previše moćan ili skup, tu je bilo još nekoliko verzija agragata V8. Bazni je razvijao 230 konjskih snaga iz radne zapremine 318 kubnih inča (5,2 litre), pratio ga je onaj od 383 kubna inča (6,3 litre) sa 290 i 330 „grla“, a tu je bio i spomenuti Super Commando radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre) sa 375 „konja“.
Ali iz nama nepoznatog razloga, Dodge je odlučio da u ponudu uvrsti i motor sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji sredinom 1968. godine. Reč je o relativno poznatom benzincu radne zapremine 225 kubnih inča (3,7 litre) sa 145 konjskih snaga i duži niz godina se ugrađivao u sve manje kompaktne modele brendova Plymouth, Dodge i Chrysler.
Iako se nije izdvajao po snazi, do današnjeg dana je verovatno najpouzdaniji motor ikada napravljen od strane ove firme. Kupcu bi uštedeo 106 dolara (oko 926 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), a zvanične informacije kažu da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo 13,7 sekundi uz maksimalnu brzinu od 162 km/h.
Nudio se sa izborom manuelnog i automatskog menjača sa po tri stepena prenosa, a Dodge će da proda svega 904 primerka te 1968. godine. Od navedenog broja, 395 jedinica su bili automatici, a ostatak sa manuelnim menjačem.
Jako malo ovih automobila je preživelo, pošto ih niko nije video kao kolekcionarski primerak jednog dana, pa su samim tim poslati pod presu kada bi njihova karijera istekla.
Ali, s vremena na vreme ih je moguće videti i tada privlače jednaku pažnju kao i Hemi. „Šestak“ nije imao nikakve dizajnerske promene u poređenju sa V8, pa je samim tim nemoguće reći na temelju pogleda golim okom, šta se krije ispod haube.
Primerak s priloženih fotografija je originalni „šestak“ i definitivno je video bolje dane, ali je toliko redak da su svi internet sajtovi koji se bave temom klasičnih američkih vozila preneli priču o njemu. O samom vozilu nema mnogo informacija i ne znamo kakvi su planovi vlasnika, ali je svakako zanimljiva priča na račun Chargera sa šest cilindara za koji većina ljudi i ne zna da postoji…
AutoRepublika
(483)
