Zanimljivost dana: Zašto je Rolls-Royce uvek iznad svih?

Mnogi će se složiti, uključujući i autora ove priče, da je najbolji period automobilske industrije bio tokom tridesetih godina prošlog veka. Daleko od toga da su se četvorotočkaši isticali po nekoj snazi ili tehnologiji, ali je stil bio taj zbog kog nam i dan-danas zastaje dah. I to ne onaj koji je stizao s vozilima direktno iz fabrike, pošto su tada svi automobili previše ličiji jedan na drugi, već onaj koji je kreiran od strane mnoštva samostalnih dizajnerskih kuća sa obe strane okeana.

Većina automobilskih proizvođača bi vam prodala samo šasiju na točkovima i s mehanikom, i onda bi dozvoljavali vlasnicima da po sopstvenoj želji ugrade školjku. Jedan od najlepših predstavnika takve škole je model Rolls-Royce Phantom I Jonckheere kome ćemo posetiti današnje izdanje zanimljivosti dana u kratkim crtama.

Svima nam je jasno da je Rolls-Royce kraljevski brend i da je iznad svih. Da, imali su i Bentley, Maybach, Lancia, Delahaye, Duesenberg, Cadillac i drugi svoje ikone, ali je Rolls-Royce taj koji je prvi shvatio ekskluzivnost, i kako biti najbolji od najboljih. A tokom dvadesetih godina prošlog veka, ako ste želeli nešto najbolje šta britanska automobilska industrija može da ponudi, to je svakako model Phantom I. Proizvodio se od 1925. do 1931. godine i u tom periodu je pronašao 3.512 kupaca.

Samostalna dizajnerska kuća Jonckheere Carrossiers iz Belgije možda nije poznata kao Pininfarina, Bertone, Figoni & Falaschi ili LeBaron, ali je stekla ogromnu popularnost širom sveta kada je preradila jedan Phantom I iz 1925. godine.

Primećujete sigurno da je proizveden desetak godina pre perioda koji smo spominjali na početku priče. Za tako nešto postoji razlog, pošto se godište vozila vodi po tome kada su šasija i mehanika napustili fabriku, a školjka je u dosta slučajeva ugrađivana dosta kasnije.

Automobil je originalno posedovao školjku jedne druge kuće (Hooper) po želji američkog kupca iz Detroita, a kada se ovaj predomislio u poslednjem momentu, Phantom je završio u Indiji. U narednih nekoliko godina je promenio nekoliko vlasnika pre nego što ga je kupila spomenuta firma Jonckheere iz Belgije 1932. godine. Tu će da dobije novi život po kom ga poznajemo do današnjeg dana.

Jonckheere će kasnije reći da je koristio francuske automobile kao dizajnersku inspiraciju i da je verovao kako je originalna školjka previše kockasta i zaostala u vremenu. Stil dugačkog fastbeka je bio godinama ispred svog vremena, a kompanija se usudila modifikovati i masku hladnjaka i farove u stilu metka, što je malo ko radio.

Ono što će ipak staviti ovaj kupe u centar pažnje su okrugla vrata. Da, zaista su bila kompletno okrugla, što će se kasnije pokazati kao problem kod otvaranja prozora, a Jonckheere je našao rešenje u deobi stakala na dva dela. Na pitanje ko ga je takvog naručio i koji dizajnerski genije je njegov otac, ne možemo da damo odgovor, pošto je sva dokumentacija uništena u požaru pre mnogo vremena.

Evropski magazini nisu bili preterano oduševljeni, iako je Phantom osvojio mnoštvo nagrada, a pred početak Drugog svetskog rata je završio u Americi. Jenkiji su ipak bili više otvoreni za sve što je drugačije, pa će ovaj specijalni Rolls-Royce proći kroz svoju drugu mladost. Ali nije sve tako započelo.

Tokom rata je ostao parkiran na otvorenom mestu, a zavisno kojim izvorima verujete, vlasnik se kasnije toliko udebljao da više nije mogao da uđe u automobil. Sve do kasnih pedesetih godina prošlog veka je trunuo na otpadu u američkoj saveznoj državi Nju Džerzi.

Zatim ga je kupio industrijalac Maks Obi, restaurirao i ofarbao u zlatnu boju. Trag mu se ponovo izgubio sve do ranih devedesetih godina. Tada ga kupuje japanski kolekcionar za sumu od 1,5 miliona američkih dolara, i farba ga u belu boju, a posle petnaestak godina, Rolls-Royce se vratio u Ameriku i to u čuveni muzej Peterson u saveznoj državi Kaliforniji.

Ponovo je usledio detaljan proces restauracije, a ovaj put su uklonjeni svi detalji koji nisu bili originalni tokom ranijih restuaracija. U pomoć je pristigao i sam Rolls-Royce i ponudio neke tehničke informacije, a automobil je ofarban u svoju originalnu boju – crnu.

Zanimljivo je da je proces restauracije pokazao da je školjka u jednom momentu bila plava, a istoričari ne mogu da se slože kada se tačno to desilo, pošto takva situacija nije dokumentovana kroz istoriju. Spomenućemo da ga i dalje pokreće originalni 7,7-litarski benzinac sa šest cilindara u linijskoj konfiguraciji sa 108 konjskih snaga koji je do sada prešao tek osam hiljada kilometara. Četvorostepeni manuelni menjač je takođe originalan.

Oni koji su imali prilike da ga provozaju kažu da zapravo nije civilizovan, i da ume da bude dosta komplikovan. Jako je nizak, motanje volanom je problematično, a kočnice izuzetno slabe. To nam objašnjava zašto ga nijedan vlasnik nije previše vozio, ali sve to i dalje ne može da umanji veličinu legende koju je zavredio sopstvenim stilom.

Često ga možemo videti na izložbama gde uvek osvaja najveće nagrade i verovatno je najbolji predstavnik takozvanog perioda „Art Deco“. Da li bi trebalo da predstavimo još neki dokaz kao odgovor na pitanje „zašto je Rolls-Royce ispred svih?“

Ko želi da pročita više o ovoj slavnoj ostrvskoj kompaniji, predlažemo divan serijal.

Zoran Tomasović

(4870)