Kako sam posle dvadeset godina ostao bez ijednog dizela?

S vozačkim stažom dugim skoro 35 godina, verovatno spadam u drumske veterane. Ako premotate film u nazad, lako ćete sračunati da sam diplomirao na maloj maturi (B kategorija) na samom kraju osamdesetih godina, a da dodam da sam neposredno nakon toga, takođe u istoj deceniji, magistrirao (A kategorija) i doktorirao (C kategorija). Ovo visoko obrazovanje sam stekao u JNA, kad sam se „igrao“ saobraćajne policije.

Dizel automobili u to doba nisu bili tako česti. Skoro egzotici. Domaća vozila, tačnije ona iz istočnog bloka nisu ni imala u ponudi takve mašine, a većina nas nije ni bila u prilici da se provoza u nekom zapadnoevropskom modelu. Putevima su dominirali Stojadini, Jugići, Škode, Moskviči, Polonezi, a ko je imao Ladu (poželjno Samaru), taj je bio lokalni mangup. Primećujete, nijedan nije pružao opciju naftaškog pogona.

Čak ni azijski proizvođači, pri čemu najpre mislim na japanske, a onda i pred smenu milenijuma, korejske marke, nisu nešto preferirale dizel kao pogonsko gorivo, nitu su forsirali ideju promocije takvih automobila. Nasuprot njima, evropski brendovi su negovali motore s unutrašnjim sagorevanjem nafte i posebno su bili cenjene Mercedesove, Fiatove, Peugeotove, Renaultove, možda čak i Opelove kreacije na tu temu, bez želje da nekog uvredim propustom da pomenem, i uz ogradu da se prisećam da je ipak bilo dosta kritika riselshajmskih naftarica.

Kako bilo, tokom celog perioda kog se prisećam, automobilizam kao pojava, potreba i društveni fenomen se širio munjevitom brzinom i automobili su sve više postajali i modni „detalj“, a ne samo puko prevozno sredstvo, najbolje što se moglo priuštiti u datom trenutku (a objektivno, nije se moglo).

Onda, s početkom novog veka, i sa slomom istočnoevropskog političko-ekonomskog saveza, kreće prirast društvenog blagostanja i, nekada toliko željeni i nedostižni automobili etabliranih proizvođača postaju sve više dostupni. Nova normala prestaje da bude sklapana u Kragujevcu, i u relativnom smislu, sve više dostupna bivaju vozila iz Nemačke, Francuske, Italije, Japana…

Paralelno s objektivnim rastom materijalnog blagostanja, uprkos našem povremenom osećaju propadanja, kreće i popularizacija dizela, kako u Evropi tako i na Balkanu. To ide toliko daleko da neke radio stanice dobijaju ime TDI, zasigurno po čuvenom akronimu koji je toliko slave i toliko bruke doneo volfzburškom tvorcu. Umesto nekada ubedljivo jeftinijeg goriva, ako se dobro sećam za dvadesetak procenata u odnosu na tada zvani „super“, veoma brzo smo u pretprošloj deceniji došli do toga da nafta na pumpama bude skuplja od benzina.

Međutim, nisu samo tranzicija i rast životnog standarda građanstva doprineli većoj tražnji za dizelom, već je i sama tehnologija napredovala dovoljno. Dizel je u doba socijalizma izbegavan i zbog neotesanog rada motora, loših performansi, a možda ponajviše i zbog česte nemogućnosti pokretanja motora tokom zime usled smrzavanja parafina.

Problemi su s vremenom rešavani, pa su vibracije dizela u najvećoj meri pripitomljene, instalirani su grejači goriva, kako u rezervoaru tako i u cevovodima, kvalitet goriva je popravljen i dodavani su aditivi, dok je pravi haos i rast popularnosti donela implementacija turbo asistencije, što je dizel motorima donelo razoran obrtni moment na malom broju obrtaja radilice.

Nekako prateći sve te šire trendove, prvi dizel je u kuću ušao 2003. godine. Hyundai Accent iz 1999. godine sa veoma živahnim malenim benzincem zapremine 1.340 kubnih centimetara, smenio je Citroen Xsara 2.0 HDi. Razlika u dimenzijama i u krajnoj snazi motora nije bila znatna, naprotiv, merila se u centimetrima i par „grla“ (90 naspram 84 konjskih snaga). Ali…

Francuski heč je bio za klasu veći, udobniji i luksuzniji automobil koji se do brzina od stotinak kilometara na sat ponašao kao da je bezmalo dvostruko jači od korejskog prethodnika. Obrtni moment je odigrao svoju ulogu, kako kod vozačko-emocionalne žice ogromnog broja Evropljana, tako i kod mene.

Nedugo potom 2005, dolazi Citroen C5, opet 2.0 HDi, ali ovoga puta sa 138 konjskih snaga i još značajno većim obrtnim momentom. Veza s prošlošću i benzinskim Jugićima i Moskvičima je još uvek bila veoma živa u sećanju, čineći senzaciju performansama, veličinom, prestižom i malom potrošnjom, još većom nego što bi možda inače bila. Taj automobil je u porodici ostao do 2014. godine, ali sam ja prešao na još snažniji VW Passat CC, s takođe dvolitarskim motorom (ispostavilo se Euro 2), pa je sledio BMW X5 pogonjen motorom iste zapremine, dok je kao pomoćni model služio i Mercedes C Klase s Renaultovim dizelom.

Svi oni su trošili mizerno malo, nudili visoku kulturu rada i ogromnu dozu raspoložive snage. Ipak, samo par meseci nakon što je poslednji lični dizel ušao u dvorište, pukla je Volkswagenova bruka i sve je krenulo nizbrdo za dizel. Dve do tri godine čak, većina nas nije ni dozvoljavala primisao da bi to stvarno moglo da označi kraj ere dizel motora, a kamoli onih s unutrašnjim sagorevanjem u kompletu. Ipak, to se neumitno dešava i nameću nam se baterijska vozila i elektromotori u raznim vidovima upotrebe. Sećam se pionirske vesti na ovu temu, kada je stigla objava Volvoa da prekida s razvojem dizel motora. Tačnije, reakcija čitalaca na ovu vest. Neverica, bes, tuga…

Još uvek mi nije jasno da li je to dobro ili je loše, a evo i razloga za pomešana osećanja. Dizeli su dosegli skoro savršen nivo. Rade s toliko takta i kulture da se često mogu pomešati s benzincima. Tako smo i za dvolitarski turbobenzinski agregat u Maseratijevom Grecaleu nas trojica pomislili da je u pitanju dizel, dok smo recimo na BMW-ovoj Seriji 7 dobro morali da načuljimo uši ne bi li detektovali trolitarski dizel. Povrh svega, taj motor je s nestvarnom lakoćom pokretao glomaznu limuzinu koja je skoro 5,4 metara duga, i sve to trošeći oko 9 litara nafte na sto kilometara.

U prošlosti se neretko dešavalo da vozeći iza dizel vozila ulazim u seriju alergijskih zakašljavanja usled štetnih isparenja koja generišu, ali je to sada svedeno na najmanju meru. Teško se detektuju nečistoće iza pomenute perjanice Bavaraca, a slično je i kod drugih modela. Pa ipak, na ulicama je i dalje ogroman broj rastrošnih dizela gde se štetne emisije drastično udaljavaju od fabrički deklarisanih, a vlast mora da ide niz dlaku narodu, pa tako sve prolazi kroz tehnički pregled, kako bi i pljačke novca iz budžeta (putem ugrađivanja u cene javnih nabavki i infrastrukturnih projekata ogromnih razmera) prošle mimo fokusa ljudi.

Da je svrsishodnost postojanja dizel motora u putničkim automobilima, ozbiljno dovedena u pitanje, svedoče i vanserijske performanse današnjih benzinaca kod kojih se ubrizgavanje goriva odvija pod deset puta manjim pritiskom nego kod dizela, pa je i rizik od skupih kvarova na tom sistemu nemerljivo blaži.

Ekonomičnost benzinaca je takođe na senzacionalnom nivou. Veoma prijatno sam ostao iznenađen kada sam shvatio da pretežak, previsok i veoma muževan (čitaj neaerodinamičan) BMW X7 40i, troši oko deset litara benzina na putu od Beograda do Kopaonika, uz opasku da je putni računar pokazao identičnu potrošnju kao i kalkulator koji je korišćen da se izračuna potrošnja na temelju dopune rezervoara od „čepa do čepa“.

Moja očekivanja su bila da će potrošnja biti za oko trideset procenata veća. Ali nije, mnogo veći i jači benzinski X7 je za samo desetak do petnaest procenata potrošio više goriva od dvolitarske X5-ice. Iskreno, ne mogu da prestanem da se divim današnjim inženjerima, to jest njihovim veštinama.

I tako, nekako neosetno mi se dvorište u potpunosti ispraznilo od naftarica i ne nedostaju mi. Prvi benzinac nakon više od deset godina koji je ušao u kuću, bio je dvolitarski kabrio. Performanse mu nisu bile ništa posebno, potrošnja mu je drastično viša od analognog dizela, ali ja zaista nisam imao srce da s otvorenim krovom osluškujem tečan rad… Kljucalice.

Naposletku, sada mi je i teško da opet vizuelizujem neki dizel automobil da je u mom posedu i već vidim veliki porodični automobil za dugometražne avanture, a mali elektromobil (možda čak i kvadricikl) za gradske potrebe. Pride, uvek je tu i motocikl…

Na kraju mogu još samo da se zapitam, mada odgovor koji je afirmativan, već slutim. Pitanje je da li će mi i benzinci jednako nedostajati kao što mi sada „nedostaju“ dizeli, onda kada tehnologija baterijskih vozila još uznapreduje?

Umalo da zaboravim, ipak je jedan dizel opstao, a on poseduje takav sistem vešanja da se s punim pravom može reći da prosto pluta planiranim rutama, i to veoma tečno. 😊

Zvezdan Božinović

(15269)