Poseta muzeju vazduhoplovstva u Dejtonu (da, u tom Dejtonu) – MEGAGALERIJA

Da li postoji neko na Balkanu, a i šire, ko nije čuo za Dejton? Svi ga sigurno pamtimo po konferenciji iz 1995. godine kada su predstavnici tri zaraćene strane Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović postigli mirovni sporazum koji će kasnije biti potpisan u Parizu. Ali, zašto je baš ipak Dejton izabran za lokaciju tako bitnog događaja?

Reč je ipak o gradu u saveznoj državi Ohajo sa populacijom od tek nešto više od 137 hiljada stanovnika, pa je sigurno postojala neka „egzotičnija“ lokacija gde su tri ratna havera mogla da pregovaraju.

Pa, ispostaviće se da je Dejton dom jedne od najvećih vojnih baza u Sjedinjenim Američkim Državama. Zove se Wright-Patterson Air Force Base i nalazi se petnaestak kilometara od centra ovog grada. Nedavno sam imao prilike da posetim ovu lokaciju, ne svakako zbog baze u kojoj je ulaz civilima nedozvoljen, već zato što se u blizini nalazi zvanični muzej vazduhoplovstva. Reč je o najstarijem i najvećem muzeju vazduhoplovstva na svetu i godišnje ga poseti više od milion ljudi.

Dejton baš nije bliska destinacija od grada u kom živim. Udaljen je 386 milja ili 618 kilometara, pa sam morao da ustanem u četiri sata ujutro pošto me je čekalo nekih šest sati vožnje u svakom pravcu. Uz sve to, po svaku cenu sam želeo da izbegnem jutarnju gužvu kroz Čikago, gde čovek može da izgubi i po nekoliko sati vožnje, posebno na ovaj dan kada je padala kiša.

Ali, Dejton nije bio moja prva destinacija već gradić Fermont u saveznoj državi Indijani. U njemu je sahranjen jedan od mojih omiljenih holivudskih glumaca Džejms Din, pa mi se ukazala prilika da vidim gde je sahranjen pošto sam u „komšiluku“.

To je rezultiralo nuždom i odlukom da moram da siđem sa glavnog autoputa i da vozim lokalnim seoskim drumovima kroz male gradiće Indijane. Ono što me je poprilično iznenadilo jeste to koliko su zapravo zapušteni i da u većini njih života kao da nema. Često se može čuti ona priča kako je Detroit opustošen nakon recesije od pre petnaestak godina, ali sudeći prema onom šta sam video, nije ni sever Indijane u boljem stanju.

U svakom slučaju, posle četiri sata i 30 minuta vožnje sam stigao u Fermont. Malo katoličko groblje je u neku ruku kao u horor filmu. Okruženo je poljima kukuruza i čini se kao da u okolini nema žive duše. Kao što sam spomenuo, taj dan je padala kiša i duvao je vetar, a bio sam jedina osoba na groblju. Trebalo mi je poprilično vremena da pronađem Dinov grob iako sam imao jasne instrukcije iz razloga što nema nikakvih obeležja, a kasnije sam shvatio da sam pored njega prošao tri puta bez da sam ga primetio.

Mislio sam da će građani Fermonta podići malo veći spomenik svom najpoznatijem građaninu, ali to očigledno nije slučaj. Ruku na srce, čitao sam da se spomenik menja svakih par godina jer posetioci vole da čekićem odvale deo i ponesu kući kao suvenir, pa samim tim organizatori više i ne gube vreme da urade nešto više.

Na susednom grobu je sahranjen njegov otac kao i očeva druga supruga, dok je Dinova majka, koja je preminula dosta godina ranije, sahranjena u Indijanapolisu. Očigledno sam previše gledao seriju „The Walking Dead“ (ili kako je kod nas to sručno prevedeno „Okružen mrtvima“) da je cela scena izgledala previše morbidno pa sam produžio prema Ohaju.

Muzej sam pronašao relativno lako. Što bi se reklo, „vidi se iz aviona“. Nalazi se odmah pored vojne baze i na izložbi ima preko 360 raznih letilica iz celog sveta i gotovo svakog modernog rata. Svi se nalaze u tri poveća hangara i biće mi potreban veliki broj sati da sve obiđem.

Muzejska ustanova je inače osnovana još 1923. godine i zanimljivo – ulaz je potpuno besplatan. Kažem ovo „zanimljivo“ iz razloga što Amerikanci vole da naplate za sve i svašta, ali ovaj put nisu naplaćivali ulaz. Doduše, kasnije će vas „daviti“ sa donacijama na svakom koraku, a običan suvenir koji sam kupio (mali magnet za frižider) me je koštao devet dolara. Ne dao Bog da još kupite nešto za klopu u restoranu muzeja i dobro će vas opelješiti.

Ali hajde da se vratimo avionima. Prvi deo muzeja je posvećem letelicima napravljenim pre Dugog svetskog rata. Svima su nam poznata braća Rajt koji se smatraju konstruktorima i pilotima prvog praktičnog aviona. Oni su napravili vojnu verziju svog aviona 1909. godine i muzej ga poseduje. On je svakako najveća zvezda aviona napravljenih tokom ranih godina vazduhoplovstva, ali sigurno nije jedina. Neki od aviona su originalni, oni koji su se zapravo „borili“ u Prvom svetskom ratu i koji su donirani nakon što im je karijera istekla.

Meni lično se najviše dopao period letilica iz Drugog svetskog rata. Većinu publike sam našao oko modela Boeing B-29 Superfortress, ali ovo nije bilo koji od njih. Reč je o onom sa imenom „Bockscar“ i poznat je po tome što je bacio atomsku bombu na Nagasaki.

Posle rata je korišćen u Aziji, a muzeju je kasnije doniran. Nasuprot verovanju da će ga Amerikanci slaviti kao nekog heroja, sama scena oko aviona i izrazi na facama posetiocima su bili više morbidni nego ranije poseta groblju. Muzej poseduje i jedan od samo četiri preživela modela aviona zvanog Convair B-36 Peacemaker i jedini North American XB-70 Valkyrie.

Još jedan zanimljiv detalj na račun sekcije iz Drugog svetskog rata, osim naravno domaćih modela (i meni omiljenog Boeinga B-17 Flying Fortressa), su avioni na mlazni pogon iz nacističke Nemačke. Muzej ima Messerschmitt Me-262 Schwalbe, prvi avion na mlazni pogon koji je ikada video akciju. Istoričari će reći da je možda mogao nacistima da donese pobedu u ratu da je kojim slučajem ranije odobren, ali ga je Adolf Hitler dugo godina ignorisao kao „nepotreban“.

Tu je još jedno nemačko tehničko čudo od strane Messerschmitta i to Me-163 Komet, kao i dva masovno proizvedena lovca – Messerschmitt Bf-109 i Focke-Wulf Fw-190. Muzej se može pohvaliti i čuvenim japanskim lovcem Mitsubishijem M6M2 ili kako ga javnost poznaje pod nadimkom „Zero“, ali mi je rečeno da je odavno izgubio svoj originalni motor.

Dobar deo jednog od hangara je posvećen ratu u Koreji i to duetu velikana zvanih North American F-86 Sabre i MiG 15. Otkud MiG u Ohaju? Zanimljiva je priča oko njega i tokom ovog rata, Jenkiji su često bacali papire iznad komunističkih država i „reklamirali“ na radiju da će platiti 100 hiljada dolara (današnjih 1,1 milion „zelembaća“) svakom pilotu koji dostavi MiG 15 američkoj strani.

Prvi je to uradio poljski pilot Francišek Jarecki petog marta 1953. godine (zanimljivo, isti dan kada je Staljin umro) kada je preleteo iz Poljske u Dansku. Šest meseci kasnije je isto uradio No Kum-sok iz Severne Koreje kada je prebegao na jug. Ironično, američki radari nisu radili tog dana pa se Kum-sok spustio na pistu u Južnoj Koreji bez da ga je susreo ijedan drugi avion.

On će kasnije reći da nije čuo za ranije obećanu nagradu, a sve što je želeo jeste državljanstvo i posao „preko bare“. Amerikanci će detaljno proučiti njegov MiG 15 i zatim ga ponuditi nazad Sovjetima. Kada nisu dobili odgovor, donirali su ga muzeju iz Dejtona i tu se nalazi do današnjeg dana. Ovo inače nije jedini MiG u Dejtonu pošto sam imao prilike da vidim i MiG 17 i 21, ali iza njih nema neke zanimljive priče. Naime, oba su donirana nakon što je njihova karijera u Sovjetskom Savezu bila završena. Mogao sam da vidim i deo nekadašnjeg Berlinskog zida kao i Trabant.

Još jedna zanimljiva sekcija je ona na račun špijunkih aviona od strane Lockheeda. Mogao sam da vidim legendarne modele kao što su U-2 i SR-71 Blackbird, o kojima smo i pisali pre nekoliko godina. Tu je i jedan Lockheed F-117 Nighthawk – da, onaj „nevidljivi“ koji smo oborili za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, kao i verzija za trening čuvenog aviona po imenu Northrop Grumman B-2 Spirit. Sudeći prema napisanim informacijama, služio je kao trening mlađim pilotima i nema sve karakteristike kao „pravi“ Spirit, ali opet ga je bilo zanimljivo videti.

Muzej se može pohvaliti i velikim brojem raketa iz Hladnog rata, posebno onim napravljenim od strane Boeinga i Martin Mariette, kao i Endeavour iz programa Apollo 15 koji je obišao mesec 74 puta, tokom 1971. godine. Poslednji hangar se fokusirao na avione američkih predsednika i u njih su posetioci zapravo moglo da uđu.

Imao sam prilike da vidim gde su se vozili Frenklin Ruzevelt, Heri Truman i Dvajt Ajzenhauer. Ukoliko ste mislili da su takvi avioni nešto mnogo fensi, da vas odmah razočaram i kažem da unutra zapravo nema ništa posebno, ništa specijalno, samo male i klaustofobične kancelarije. Imao sam prilike da uđem i u Boeing VA-137 koji su koristili Džon Kenedi, Lindon Džonson i Ričard Nikson. Štaviše, ovaj avion je prevezao Kenedija u Dalas onog dana kada je ubijen, a kasnije je vratio njegovo mrtvo telo u Vašington.

U njemu je i Džonson proglašen za novog predsednika nedugo nakon što je smrt Kenedija potvrđena. Za kraj ću reći da se u muzeju mogu videti i slične vojne uniforme i specijalne jakne koje su bile mnogo popularne među pilotima u Drugom svetskom ratu.

Posle više od četiri sata u muzeju je došlo vreme da krenem kući. Imao sam u planu da svratim u Indijanapolis pošto sam i tako prolazio kroz njega i da vidim gde je sahranjen čuveni pljačkaš banaka iz tridesetih godina Džon Dilindžer, ali jaka kiša i spora vožnja zbog nekoliko udesa su rezultirali time da već počne da pada noć kada sam se približio najvećem gradu Indijane.

A kao što znate, obilaziti groblje nakon što Sunce zađe nije baš preporučljivo tamo ići, a i nije baš da će Dilindžer negde da pobegne – ipak je na istom mestu već više skoro devet decenija i posetiću tu lokaciju sledeći put. U planu je bilo da svratim i da vidim kuću gde je Majkl Džekson rođen i odrastao u gradu Geri, pošto mi je takođe bio usput, ali sam odustao iz istog razloga. Geri inače ima izuzetno veliku stopu kriminala i nije preporučljivo strancima da navrate tokom noći.

Na kraju sam došao kući tokom kasnih večernjih sati i prevezao 774 milje ili 1.238 kilometara. I ako nekoga zanima, kompjuter mi je pokazao da je Chrysler 300 u proseku trošio 6,7 litara na pređenih 100 kilometara. Jeste da je 80% vožnje bilo na autoputu, ali sam takođe vozio i u dosta kreni-stani situacijama i kroz male seoske puteve, uz upaljenu klimu kroz Ohajo.

Muzej svakako nije razočarao i vredan je posete. Bez obzira kakva je istorija iza svih tih letelica, a za nas sa Balkana svakako nije pozitivna, ipak se moramo diviti tehničkim ostvarenjima iza njih i gledati ih sa tog stanovišta. Tako da ako vas put ikada nanese u Ohajo, budite sigurni da ako posetite Dejton, sigurno se nećete razočarati onim što se da videti u muzeju.

Zoran Tomasović

(541)