Glavna tema u američkoj automobilskoj industriji tokom 2021. godine je bila nestašica kompjuterskih čipova. Prvo je pogodila domaće proizvođače, a zatim i one inostrane koji su imali nešto veću zalihu zahvaljujući masovnoj proizvodnji u Aziji. Kada se sve završilo, manje od 15 miliona vozila je napustilo izložbeno-prodajne salone, što je za 2,5% više u poređenju sa kriznom 2020. godinom, ali za više od dva miliona jedinica skromnije nego tokom poslednje „normalne“ 2019. godine.
Znajući sve to, očekivanja bi bila da je i zarada daleko manja, zar ne? Zapravo naprotiv, pa je nestašica novih automobila u velikoj meri povećala vrednost onih četvorotočkaša koji su dospeli u salone, a o vrednosti polovnjaka i da ne govorimo.
Štaviše, da vam dam nekoliko ličnih primera, mom bratu je ponuđeno 22 hiljade dolara za njegovu Hondu CR-V iz 2016. godine (od strane Fordovog salona ukoliko od njih kupi novi pikap kamionet Maverick). Ništa to ne bi bilo čudno da taj CR-V nije platio četiri hiljade „zelembaća“ manje još 2019. godine, pa je u suštini, ako se odluči za prodaju, na ovom japanskom krosoveru u stvari zaradio tokom tri godine vlasništva.
I takva ponuda je još od strane salona koji uvek ponudi manje nego što vozilo zaista vredi pošto mora posle da ga preproda, dok bi brat privatnom prodajom uhvatio sigurno još koju hiljadu najmanjih zelenih novčanica više. Ruku na srce, polovne Honde su veoma poželjne i odlično zadržavaju vrednost, ali sam ovaj primer pokazuje koliko su vrednosti novih vozila skočile od kada se desila nestašica čipova.
Nacionalna organizacija automobilskih salona u Americi se zove NADA (The National Automobile Dealers Association) i kao takva je objavila brojke iz 2021. godine. I pored svih žalbi i kukanja kako nema čipova, prosečan izložbeno-prodajni salon je poslovao više nego pozitivno. Do kraja oktobra (brojevi za celokupnu godinu još nisu dostupni), prosečan salon je prijavio profit od čak 3,38 miliona dolara ili dvostruko više nego što je to ranije bio slučaj.
Zarada po vozilima je uglavnom izjednačena između onih novih i polovnjaka, pa je tako svaki novi četvorotočkaš bio profitabilan u sumi od 3.928 dolara, a polovnjak 3.651 „zelembaća“. Nismo sigurni koliko su cifre realne pošto su kolege iz redakcije lista Automotive News nedavno prenele da salon u proseku zaradi oko 5.200 najmanjih zelenih novčanica po vozilu, što je za čak tri puta veća brojka od one iz 2019. godine.
Eksperti ne očekuju ni da će ova godina biti mnogo bolja (za nas kupce), pošto je trenutna zaliha vozila gotovo nepostojeća. Primera radi, većina salona kaže da automobil provede svega petnaest dana na parkingu pre nego što bude prodat, dok su proizvođači u prošlosti uglavnom imali dovoljno veliku zalihu da im traje i po tri meseca.
Peh će naravno ponovo plaćati kupci koji će biti primorani da izdvoje poveće sume novca za vozilo koje će vredeti daleko manje kada se „život vrati na normalu“. Neki od nas su lepo i profitirali od ovog trenda, a među njima je i autor ove priče.
Naime, prošle godine sam prodao dvadeset i kusur godina starog Forda Mustanga koga je pojela rđa za čak 3.300 dolara, a pre toga sam mislio da će završiti pod presom i biti prodat „na kilo“…
AutoRepublika
(257)
Naravno da trgovci uvek trljaju ruke … Oni su uvek „dobri“. I kada otkupljuju polovnjake, a i kada prodaju ( nove ili polovne ), bez razlike.
Ja sam trgovac. Ovo je tačno, ne uvek ali u većini slučajeva. Uzgred, januara 2018 smo za firmu uzimali Focusa N1 1.0 na „akciji“ neki biznis paket, ukupno 11.400+pdv. Na JCI je stajala cena 9500 eu. Toliko o maržama, 20%,pristojno i okruglo..
Pri kupovini poslednjih kola sam ostvario „popust“ od oko 13,5%. Toliko o tome koliko su „redovne marže“ (pre obračuna „popusta“).
Svako maksimizira maržu dokle mu to tržište dozvoljava…. (sem u slučaju monopola i oligopola).. .. I ja bih voleo da radim sa većom maržom ali…