Zašto ljudi mrze kvad?

Kvad kao vozilo bez funkcije koje služi samo za iživljavanje?

Lep, topli, letnji dan, kasno poslepodne, Sunce polako zalazi, pred tobom se otvaraju savršeni krajolici prirode sa kojim bi se najradije stopio, i brundalica od motora kvada koja ovu sliku „šara“ svojim bojama…

Iako ne posedujem dovoljno znanja ni razumevanja za  ovu kategoriju vozila, doduše niti za bilo koju drugu, stekoh par misli za deljenje. Prva vožnja kvada je delovala, dosta instinktivno na mene i lako sam zavolela sve u vezi njega. Kako bruji, kako se klati, kako vuče i kakav dobar osećaj ti stvara kada se voziš na njemu i kako vizuelno podseća na dragog crtanog lika koji deca zovu Blaze.

Nije trebalo da prođe puno vremena da shvatim da je takvo jedno afirmativno stanje uglavnom rezervisano samo za one koji su na njemu. Prvi prolazak po obodima šume i prva gospođa koja nam je psovala sve po spisku i pretila prijavama za ugrožavanje prirodnih staništa, prve vožnje u saobraćaju na drumu i prva sviranja od drugih učesnika jer smo prespori…

A jadan kvad nigde sreću u velikom gradu nije mogao naći… Njegovo prirodno stanište behu brda i doline, šume, blato. Međutim njegov preglasan zvuk bi „uvredio“ apsolutno svaku gospođu… Dok „jadan“ međ’ drugim automobilima beše previše spor i trom.

Nekako u tom periodu sam poprilično želela da kvad odgovori bar na moje skrivene i gotovo detinje porive za kaskadersku ulogu života i pruži bazu za akrobacije. Nom bilo je poprilično teško namestiti se u špagu, most ili bilo koji drugi gimnastički element.

Kada nije ispunio ni tu funkciju, poprilično sam poželela da osetim na nekoj poljani, kakav je to osećaj voziti ga. U tom prvom periodu razrade, dragi kvad je bio limitiran i nije mogao da pruži dinamički maksimum, ali moje „unutrašnje“ divljaštvo je bilo potpuno „odblokirano“.

Nakon što mi je suprug detaljno obrazložio funkciju svakog Božijeg dugmeta, pustio me je da vozim…Bila sam, najblaže rečeno k’o „puštena sa lanca“, kao „adrenalin džanki“, kao manje popularan deo sebe kojim ponosna nisam… Rekao je samo jednom: „Vozila si prebrzo“.

Lako sam se zaljubila u ovaj subjektivni osećaj slobode i uzbuđenja, i od tog prvog trenutka kada sam kvad vozila, gotovo bih samo u prisustvu ovog četvorotočkaša mogla lako da osvetim te lepe osećaje. Takođe sam bila vrlo zadovoljna na koji način vožnja utiče na kondiciju: usled specifičnog sedenja, kvadriceps je u zahtevnoj ekstenziji, „ozbiljno“ rade trbušnjaci koji služe poput stabilizatora posebno na nepristupačnim terenima, čak i leđnjaci imaju svoju funkciju.

Ranije sam oduvek bila zainteresovana na koji to način vozači Formule 1 „gube tolike“ kalorije i bila poprilično skeptična na temu njihovih sportskih veština, no posle kvada mi je bar jedan manji segment bio jasan, telo je u stalnom „izdržaju“. Jednom smo na Tajlandu „jahali“ slona, i kako se graciozno velikački slon gegao, tako su naši bočni trbušnjaci „levitirali“ u naše ime… Sve u svemu posle tog „jahanja“ smo ozbiljne upale mišića imali.

Takođe, uz kvad svako „putovanje“ koliko god kratko bilo te spontano i lakše spoji sa okolinom i stvori gotovo intimniji osećaj spajanja sa prirodom, verujem da je takav osećaj i onim ljudima koji se koriste motociklima. Naš dragi kvad je otišao iz velikog grada i u beskonačno dugim krajolicima našao je svoje parče sreće, gde ne smeta nikome i troši svoje gume po blatnjavim drumovima.

Postoje li ikakve praktične strane vožnje kvada?

Ukoliko niste odred spasilaca gorske službe, dobrovoljni radnik službe za održavanje sokaka prekrivenih snegom u komšiluku, lovočuvar, lovokradica, proizvođač ili prodavac krompira, iskreno teško je naći mu pravu namenu. Oni koji su skeptični prema njemu bi dodatno kazali da nema apsolutno nikakvu funkciju osim što stvara jezivu buku i služi za iživljavanje.

Neko će reći da kvadovi, kao ekstremni motori ugrožavaju i same ljude, i životinje. Drugi će kazati da je ovo naše „kolektivno silovanje“ prirode dovelo do korone. Neko misli šta su ovi našli da imitiraju „Amerikance“ kad tamo postoje jasno označene staze u prirodi gde se koje vozilo sme kretati, a mi u našoj zemlji smo daleko od toga…

Negde sam čak i pročitala da se preko vikenda oragnizuju ljudi iz Češke i Austrije, pa dođu na Frušku goru da se „iživljavaju“.

Kvadovi definitivno nisu za šumu, bukom mogu ozbiljno ugroziti prirodne procese u kojim se životinje nalaze, mogu uznemiriti šetače željne mira i zaista im tu mesto nije… Ali, isto tako u divnim šumama nije mesto ni za deponije smeća niti ostali ekološki razvrat kojem stalno svedočimo.

Nisam svesna da postoji neki posebni mentalitet ljubitelja kvada, i verujem da sve ono što nas čini srećnima a ne ugrožava druge, može da uskladi po određenim pravilima sa svim drugima u životnoj sredini na način da smo svi zadovoljni.

Dakle, kvadovi „da“ na drumovima, a u ograničenim okvirima u prirodnim rezervatima, i svi srećni!

Ružica Majkić

(10291)