Zašto odbijaju da rade muzički uređaji u korejskim krosoverima?

Ovaj članak se tiče druge generacije krosovera Kia Sorento i kao takav bi glatko mogao da se „proda“ i pod naslovom „Zašto je tradicija u proizvodnji toliko važna“.

Naime, iako konkretan model kod nas nikako nije bio popularan, ponajpre zbog astronomske cene po kojoj je nuđen, kod Rusa to nije bio slučaj, pa je Sorento prodavan u odličnim tiražima, a zanimljivo je i da je jedno vreme nuđen i paralelno s modelom trećeg naraštaja, o čemu smo i sami pisali. Međutim, tokom eksploatacije, Sorento je pokazao veći broj mana, a stranice i stranice ruskih foruma su prepune objava na temu faulova, i najčešće pominjani se tiče promblema konstantnog kvarenja radio uređaja. Evo i teksta koji smo pronašli na ovu temu na portalu autouzgliyad.

Ovaj krosover koji je nacrtao čuveni Nemac Peter Šrejer je pre nekoliko godina bio san mnogih Rusa. Nudio je puno prostora, bogatu opremu, izdašan klirens i dovoljno moćne motore, svejedno dizel ili benzinske. U principu, ljudi su verovali da je mašina predstavnik filozofije „sipaj i vozi“.

Međutim, vreme je otkrilo brojne nedostatke Korejca, uz ozbiljne sekiracije za vlasnike benzinaca što se odrazilo i na primerak redakcije koji je bio reklamiran neposredno nakon što je sat otkucao prevaljenih sto hiljada kilometara. Ipak, medijski je zanimljiviji slučaj „nevernog radio aparata“.

Rusi obožavaju da kupuju maksimalno dobro opremljene automobile, pa je tako i veliki broj isporučenih Sorenta druge generacije bio opremljen jedinicom iz porodice modela MTXT 900, s ekranom osetljivim na dodir, uređajem za navigaciju i unutrašnjim retrovizorom kao ekranom na kom se emitovala slika s kamere postavljene na „krmi“. Kada se vozilo pojavilo te 2009. godine, ljudi su bili oduševljeni, ali već za bukvalno par godina, radio uređaj je postao izvorište neprijatnosti za vlasnika vozila.

Činjenica je da je radio u nekom trenutku praktično fiksirao poslednje izabranu radio stanicu bez mogućnosti biranja, što je moglo biti popravljano o trošku proizvođača… Doduše, samo dok je trajala garancija, ali je nakon isteka tog vremena, svaka popravka padala na teret imaoca Sorenta. Problem se ponavaljao na svakih tri do pet godina.

Uzrok zla se krio u neispravnom poluprovodniku, mikroprocesoru ili mikročipu (kako to kaže naš narod, smajli) kodne oznake TCC 8803, na čiji rad se oslanja multimedijalni uređaj na ovom automobilu. Problem je u tome što je ova komponenta originalno razvijana za implementaciju kod tableta, odnosno kod uređaja gde nema konstantnih drmusanja, vibracija, a nema ni čestih temperaturnih oscilacija. Stvar je dodatno pogoršala odluka o mestu postavljanja radio aparata (u neposrednoj blizini ventilacionih otvora), pa je kao rezultat toga bilo praktično nemoguće izbeći redovne, ciklične kvarove.

Srećom, kada se živi u relativnoj nemaštini, onda ljudi brzo uče, što smo iskusili i mi na našem podneblju. Tako su i braća Rusi relativno brzo ovladali tehnikom popravke, pa su naučili da ožive uređaj i da mu vrate vitalnost, što su činili zamenom mikročipa, uz ugradnju dodatnih ventilirajućih spravica. Ali, ni to nije moglo da prođe bez sekiracija jer je navedeni čip prestao da se proizvodi još 2012. godine, pa su u opticaju trenutno samo reparirane jedinice. A one neće trajati predugo.

Na sve to treba dodati i da zahvat nije ni tako jeftin pa staje između 60 i 70 evra. Kao alat za prvu pomoć, ustanovljena je i mogućnost korišćenja fena za kosu u cilju dogrevanja nestabilnog čipa.

Kako bilo, ovakve stvari su ređe kod etabliranih proizvođača, pa već i kod same Kije, s protokom vremena. Ipak, s druge strane, najsvežije vesti iz Mercedesa, baš i ne idu u prilog našoj tezi o tome da su „iskustvo i tradicija kritično važni za svaku kompaniju“.

AutoRepublika

(3997)