Da li nam električni automobili donose nove nuklearke?

Prodaja elektromobila cveta. Sve je više prodatih primeraka na ulicama Stare dame. Nameće se pitanje kako je proizvedena električna energija koju konzumiraju ti automobili. Spiegel prenosi viđenje jednog automobilskog eksperta, Ferdinanda Dudenhofera, kako bi trebalo rešiti problem električne energije koju konzumiraju „električari“. Dudenhofer uvodi u igru izgradnju novih nuklearnih elektrana. Mi ćemo nadalje kroz tekst dati i neka naša zapažanja o stanju po ovom pitanju u Evropi i Srbiji.

Korišćenje nuklearne energije je kontroverzna tema. Na primer, Francuska Republika gro svoje električne energije proizvede u nuklearnim elektranama, a naša zemlja ima moratorijum na izgradnju istih. Razlog za moratorijum je čuvena nuklearna havarija u Černobilu 1986. godine. SFRJ je imala jednu elektranu Krško, koju danas dele Hrvatska i Slovenija, dok je na teritoriji Srbije, u Vinči kod Beograda bio instaliran nuklearni reaktor za naučne svrhe.

Taj reaktor je radio od kraja pedesetih do početka osamdesetih godina prošlog veka, kada je ugašen zbog remonta, i nikad nije više aktiviran, nažalost. Još veća žalost je to što Srbija, iako je imala izuzetne nuklearne stručnjake poput Pavla Savića, nije školovala stručnjake zadnjih skoro četrdeset godina. Zbog toga, ako se bude gradila nuklearka kod nas, koštaće mnogo više nego što bi koštala da je reaktor u Vinči radio sve ove godine. Jedna od lokacija koja je u Srbiji razmatrana je reon Stare planine, na kojoj postoji ruda uranijuma.

Država Nemačka je takođe dobijala struju iz nuklearki, ali je posle havarije u Fukušimi, nemačko rukovodstvo rešilo da ih postepeno ugasi. Za to su se decenijama zalagali Zeleni, koji su tada bili u saveznoj vladi, a biće i deo nove vlade. Dudenhofer je stava da, ako nova nemačka vlada planira da se proširi elektromobilnost, povratak nuklearnoj energiji u Nemačkoj je neizbežan. On je to zaključio iz svojih proračuna.

„Ako u Nemačkoj shvatimo elektromobilnost zaista ozbiljno, ne smemo bez nuklearnih elektrana“, rekao je šef privatnog Centra za istraživanje automobila (CAR), a prenosi Augsburger Algemaine. Specijalista za automobile je napisao strateški dokument koji je takođe bio dostupan Spiegelu.

„Da bi električni automobili ostali u pogonu 2050. godine, bilo bi nam potrebno 39 hiljada dodatnih turbina na vetar u odnosu na danas“, kaže Dudenhofer. To nije izvodljivo. Jedini izlaz je stoga izgradnja novih nuklearnih elektrana, koje su danas mnogo bezbednije nego u prošlosti. Nuklearni otpad je takođe lakše reciklirati u međuvremenu.

Protivnici ove teze kažu da nije baš tako. Nove projekte nuklearne energije u drugim zemljama muče razni problemi, pre svega beskrajno vreme izgradnje i brzorastući troškovi. A pitanje kako postupati sa radioaktivnim otpadom, de facto nigde nije na zadovoljavajući način razjašnjeno.

Srbija 70 % svoje električne energije dobija iz termoelektrana na ugalj. Što je najgore, u pitanju je lignit, koji važi za najnekvalitetniju vrstu uglja, sa velikom količinom vlage i mineralnih materija. Zagađenje koje ove elektrane emituju je ogromno. Ostatak energije se proizvodi uglavnom u velikim hidrolektranama.

Kontroverzne male hidrolektrane su zanemarljive, kao i fotonaponski paneli, dok je energija vetra u velikom uzletu. Zadnjih meseci, pitanje nuklearnih elektrana je ponovo stavljeno na sto.

Na nivou EU trenutno se vodi spor oko toga da li nuklearnu energiju u budućnosti treba klasifikovati kao održivi oblik energije.  Grupa od deset zemalja EU, predvođena Francuskom, zatražila je od Evropske komisije da prizna nuklearnu energiju kao niskougljenični izvor energije. Pored Francuske, tu su i  Bugarska, Hrvatska, Slovenija, Češka, Slovačka, Mađarska, Poljska, Finska i Rumunija.

Stranke semafor koalicije (nova nemačka vlada, prim. urednika) drže se nuklearnog ukidanja u svom koalicionom sporazumu. Istovremeno su postavili cilj da do 2030. godine na nemačkim putevima bude „najmanje 15 miliona potpuno električnih automobila”. Prema podacima Savezne uprave za motorni saobraćaj, trenutno je registrovano skoro 310 hiljada ovih vozila.

Da li je moguće da je nuklearna energija zaista potrebna za brzi rast? Dudenhoferova kalkulacija otkriva barem neke problematične tačke koje dovode u sumnju ovaj zaključak: Ekspert citira prognozu Fraunhofer instituta za istraživanje sistema i inovacija ISI, u kojoj je dodatna godišnja potreba za električnom energijom od 44 teravat sata (TWh) za 2030. za automobilski saobraćaj u Nemačkoj. Po njegovom mišljenju, ova vrednost je preniska; u stvari, potražnja je tri puta veća.

Kao dokaz svoje teze, Dudenhofer koristi proračun za 2050. godinu, odnosno za trenutak koji će nastupiti dvadeset godina kasnije. Samo tada je potrebna trostruka količina električne energije. Dakle, poređenje se ne uklapa – čak i ako ima smisla pogledati naredne decenije.

Suštinski gledano, rast potražnje za električnom energijom je eksponencijalan. Opravdane su sumnje da li postojeći sistemi mogu da se potpuno zamene sistemima koji eksploatišu OIE (obnovljivi izvori energije). Konkretno, ugasiti u ovom trenutku naše termoelektrane bilo bi ekonomsko i političko samoubistvo.

S druge strane, potrebno je mnogo novca za ulaganje u OIE sisteme. Trenutno su vetroparkovi u naletu, postoje neke priče o gradnji bar još jedne velike hidroelektrane na Drini i/ili Dunavu, a u toku leta je potpisan memorandum o razumevanju o izgradnji 1 GW fotonaponskih elektrana. Sve ovo će smanjiti udeo uglja u proizvodnji električne energije.

Stoga je opravdano razmišljati o nuklearnoj energiji, koja ne emituje nikakve štetne gasove u atmosferu. Jedini problem je nuklearni otpad, koji je kvantitativno mnogo manjeg obima u odnosu na pepeo u termoelektranama, a za skladištenje istog postoje međunarodni propisi. Protivnici ove ideje navode potencijalne havarije, koje su u današnje vreme svedene na minimum, naročito kod novoizgrađenih.

Srbija je svakako ugrožena od elektrana u okruženju zbog potencijalnih akcidenata, tako da ova priča pada u vodu. Nuklearne elektrane bi mogle značajno da smanje ugljenični otisak i da pomognu da se brže postignu zadati klimatski ciljevi. Kao i sa OIE, problem je što je i za nuklearnu elektranu potrebno mnogo novca.

Takođe, treba nastaviti ulaganje u OIE, naročito u vetrenjače i solarne elektrane. Problem kod ovih postrojenja je to što ni vetar (koji zavisi od Sunca) ni intenzitet sunčevog zračenja nisu uvek identični, tako da ti sistemi nemaju konstantan učinak, dok na primer nuklearna elektrana, kao i klasična termoelektrana, ima stabilnu proizvodnju.

Energija vetra na moru se ne uzima u obzir

Takođe je teško dati izjavu o dodatnim vetroturbinama koje su navodno potrebne. Da bi Nemačka došla do broja od 39 hiljada potrebnih vetroturbina, pomenuti stručnjak računa sa današnjim sistemima na kopnu. Oni trenutno pružaju u proseku oko 1,9 megavata po sistemu. To je i zbog činjenice da su u proračunima uključeni neefikasni stari sistemi, ali koji se stalno zamenjuju znatno snažnijim jedinicama.

Nove turbine na vetar imaju prosečnu snagu od 4 megavata. Ako se samo ova cifra uzme u obzir, broj dodatno potrebnih vetroturbina bi se prepolovio – ne uzimajući u obzir da novi sistemi rade efikasnije i da će verovatno u budućnosti postati još moćniji.

Dok se Dudenhofer poziva na tehnički napredak u nuklearnoj energiji („Istraživanja i inovacije čine da se nuklearne elektrane pojavljuju u novom svetlu“), on ne razmatra analogni razvoj energije vetra. Pored toga: energija vetra na moru se čak i ne pojavljuje u proračunima. Koalicioni sporazum predviđa – veoma ambiciozan – cilj od 30 gigavata instalisanog kapaciteta do 2030. Napomena: Do sada je izgrađeno 7,7 gigavata.

Međutim, ako se pretpostavi da će ovaj cilj zaista biti postignut, može se napraviti sledeća gruba kalkulacija. Pod pretpostavkom da sistemi rade tri hiljade sati godišnje – veoma konzervativna pretpostavka – dodatni sistemi na moru daju ukupno 65 teravat sati. Drugim rečima, u ovom scenariju, samo snaga morskog vetra mogla bi da pokrije godišnje potrebe za električnom energijom elektromobilnosti u Nemačkoj.

Međutim, Dudenhofferova studija ukazuje na fundamentalni problem: generalno gledano, potražnja za električnom energijom u Nemačkoj će se značajno povećati. U budućnosti, industrija i domovi će takođe sve više zavisiti od klimatski neutralne električne energije – na primer, za proizvodnju hemijskih proizvoda bez prirodnog gasa ili za grejanje. Brojne studije pretpostavljaju da i Nemačka mora da uvozi struju.

Međutim, s obzirom na niske troškove proizvodnje zelene električne energije, nuklearne elektrane ne bi trebalo da budu neophodne ni u zemlji ni u inostranstvu.

Sve ovo navedeno važi i za Srbiju. Treba pažljivo proračunati šta je najbolje i najoptimalnije što se cene izgradnje tiče. Činjenica je da će ugalj i narednih godina biti dominantan.

Što se tiče električnih automobila i dopunjivih hibrida, njihova prodaja je još uvek zanemarljiva, bez obzira na subvencije. Veći efekat bi se postigao u smanjenju zagađenja u saobraćaju kada bi se uvele subvencije za ugradnju TNG-a i KPG-a, jer bi na taj način mnogi automobili bili ekološki podobniji. Činjenica je da su „plin“ i metan mnogo čistija goriva od benzina i dizela.

Logično pitanje je da li električni automobil, koji se napaja strujom iz srpske elektromreže gde je dominantan ugalj kao izvor, može da se smatra ekološkim, zato što najsavremeniji dizelaš ili benzninac emituje mnogo manje C02, SO2 i drugih polutanata od električnog automobila pogonjenog „prljavom“ strujom.

Kada se uzme u obzir i cena automobila, nameće se zaključak da su kod nas klasični automobili i klasični hibridi najrealnije rešenje, bar za sada. Takođe, infrastruktura punjača je gotovo nepostojeća, jedino je za utehu što ni mnogo razvijenije zemlje od naše nisu na nivou koji se očekuje.

Da bi elektromobil bio zaista ekološki podoban, može se sa distributerom potpisati ugovor o garantovanom snabdevanju zelenom strujom, ali nismo sigurni da li to važi i za fizička lica. Drugi način je da se iskoriste nova zakonska rešenja u vezi proizvodnje i prodaje zelene električne energije u domaćinstvima.

Naime, novi zakon omogućava fizičkim licima jednostavnu instalaciju fotonaponskih sistema na krovovima domova čime bi im bilo omogućeno da koriste zelenu energiju, a višak predaju mreži. Na taj način bi vlasnik elektromobila mogao da bude siguran da je njegov automobil ekološki, čak i da koristi jeftiniju noćnu tarifu kada postoje viškovi u elektromreži, jer, ako je u toku dana iz fotonaponskog sistema predata mreži ista količina struje potrebna za baterijski automobil, taj četvorotočkaš će de iure koristiti zelenu energiju.

Za kraj, hteli bismo da najavimo za naredni period serijal o obnovljivim izvorima energije.

Milan Grozdanović, MSc

(591)