Zanimljivost dana: Najpoznatija parna lokomotiva na svetu – Flying Scotsman

Parna lokomotiva je sigurno jedan od najvećih izuma u istoriji čovečanstva. Od njenog nastanka, što se dogodilo početkom 19. veka, odjednom je bilo moguće putovati na velikim distacama, i to je važilo ne samo za putnike već i za robu, a nije bilo potrebno proći puno vremena pre nego što su postale deo kulture i svakodnevnog života.

Parne lokomotive su polako počele da izumiru u periodu pre Drugog svetskog rata, dok su ih do pedesetih godina prošlog veka u potpunosti zamenile dizel i električne jedinice.

Veliki uticaj u tome je imao i razvoj avionske industrije, koji je postao omiljeni način putovanja, pa od tada vozovi uglavnom služe za prevoz robe. Većina onih na paru su odavno reciklirane, ali su Britanci sačuvali jedan primerak svog legendarnog modela, koji je postao toliko slavan da je kroz svoju istoriju bio pozivan kao gost u Sjedinjene Američke Države i Australiju. Reč je naravno o modelu LNER Class A3 4472, ali svet ga radije poznaje pod nadimkom Flying Scotsman („Leteći Škot“).

Inženjer Najdžel Grizli je stekao status žive legende radom u jednom od najvećih britanskih proizvođača lokomotiva London and North Eastern Railway (LNER). Svet ga uglavnom pamti po aerodinamičnim modelima u takozvanoj kategoriji A4, gde model Mallard do današnjeg dana čuva rekord za najbržu parnu lokomotivu u istoriji, s maksimalnom postignutom brzinom od 202,6 km/h, o čemu ste ranije imali prilike da čitate na našem sajtu.

Ali, pre nego što je Mallard dobio priliku da pokaže svoje znanje, Grizi je dizajnirao klasu A1 i A3. Zapravo A3 nije bio ništa više od ranijih primeraka iz klase A1, samo s većim bojlerima i pritiskom, a u periodu od 1922. do 1935. godine je proizvedeno samo 78 primeraka.

Za našu priču je najbitniji onaj sa brojem 4472 koji je počastvovan time da vuče putničke vagone između Londona i drugog najvećeg grada u Škotskoj, Edinburga. LNER je održavao saobraćaj na takvoj dnevnoj ruti još od 1862. godine, s prevaljenom razdaljinom od 630 kilometara. Iz tog razloga, kada je 4472 preuzeo posao u februaru 1923. godine, dobio je svoj legendarni nadimak „Leteći Škotlanđanin“.

Iako je ova lokomotiva predstavljala Britance u najboljem svetlu, ona zapravo nije privlačila previše pažnje sve do 30. novembra 1934. godine. Tada je napisala istoriju, i postala prva lokomotiva na svetu koja je dostigla maksimalnu brzinu od preko 100 mph (160 km/h).

Prema nekim podacima, rivalska lokomotiva City of Truro je bila brža, ali njena maksimalna brzina nikada nije zvanično testirana. Flying Scotsman će nastaviti s poslom sve do 1963. godine i do tada će preći oko 3,2 miliona kilometara. Potrebno je spomenuti da je LNER „razbijen“ na nekoliko manjih kompanija 1948. godine, i da je voz s linije 4472 saobraćao pod novim vlasnikom, kompanijom British Railways između Londona i Notingema.

Nakon 1963. godine, vlasnik najavljuje da će Flying Scotsman biti recikliran posle te godine, ali na sreću pojavio se privatni kupac koji je legendarnoj lokomotivi pružio novi život. Reč je o biznismenu Alanu Pegleru, a za „Škotlanđanina“ je platio svega 3.000 britanskih funti, što je zapravo bila vrednost objekta merena „na kilo“.

Pegler će provesti nekoliko godina i potrošiti pritom preko 70 hiljada funti u težnji da ga restaurira u originalno stanje, a zatim je dobio ugovor od britanske železnice da organizuje turističke atrakcije i vožnje. Tokom 1968. godine 4472 dobija i poziv da poseti Sjedinjene Američke Države i tada je započela i njegova internacionalna karijera. Škotlanđanin će provesti „preko bare“ naredne tri godine i obići će je uzduž i popreko, i pritom će prevaliti preko 15 hiljada kilometara.

Do ranih sedamdesetih godina Pegler je ostao bez novca, a postojala je i velika mogućnost da lokomotiva ostane u Americi i bude preprodata nekom muzeju. Na scenu stupa još jedan britanski biznismen Vilijam Mekalpin i odlučuje da pokrije sve dugove i nastavi sa promocijama.

Put ga je kasnije naveo i u Australiju gde je Flying Scotsman prešao 45 hiljada kilometara i oborio još jedan rekord za parnu lokomotivu. Naime, osmog avgusta 1989. godine je bez prestanka provozao distancu od 679 kilometara. Nakon povratka kući, lokomotiva je nekoliko puta osvežavana zavisno od potrebe, pa je pružala razne kombinacije zelene boje zavisno da li su kao inspiracija poslužili dani iz LNER-a, ili iz British Railwaya.

Posle još nekoliko promena vlasnika među privatnim kupcima, zvanični nacionalni muzej Velike Britanije kupuje Škotlanđanina 2004. godine, i u njihovom posedu se nalazi sve do današnjeg dana. Usledila je desetogodišnja restauracija gde je po prvi put u istoriji i najmanji deo doveden do perfekcije.

Muzej će kasnije reći da je potrošio čak 4,5 miliona funti na ovaj zahtevan projekat, ali se investicija definitivno isplatila pošto Flying Scotsman privlači pažnju gde god da se pojavi i donosi velike sumce novca vlasnicima. Takođe je planirana još jedva svetska turneja u bliskoj budućnosti.

Možemo reći da je „Škotlanđanin“ obnovio interesovanje javnosti za parne lokomotive. Nekada davno, one su se smatrale zastarelom tehnologijom čije je vreme prošlo i uglavnom su završavale na otpadima gde su se prodavale „na kilo“.

Ali, ono malo primeraka što je preživelo se pokazalo toliko popularnim da su debitovali i neki moderni modeli na paru, kao što su LNER Class A1 60163 Tornado (mogli smo da ga vidimo u specijalnoj epizodi specijala Top Geara  nazvanog „Race to the North) i Pennsylvania Railroad 5550 na kom američka firma trenutno radi i trebalo bi da bude kompletiran do 2030. godine.

Iz tog razloga, eksperti će se uglavnom složiti da je Flying Scotsman s opravdanim razlogom najpoznatija svetska parna lokomotiva…

Zoran Tomasović

(892)