Zanimljivost dana: Pronađen davno izgubljeni Fordov kamion na mlazni pogon

Ne baš tako davno smo pisali priču o revolucionarnom američkom automobilu iz šezdesetih godina pod značkom Chrysler Turbine. Tu priču možete da pročitate ovde. Da li je prodaja jednog od samo dva cilivlna Turbinea zaslužna za to, ili je nešto drugo u pitanju, ali kolege sa sajta Drive su odlučile da pronađu još jedan izuzetno napredni model iz istog perioda, a koji je takođe imao velike šanse da uđe u serijsku proizvodnju.

Reč je o Fordovom kamionu pod nazivom Big Red („Veliki crveni“), a isto kao i Chryslerovo čedo, takođe ga je pokretan mlazni pogon.

Kao što smo spomenuli u priči o Turbineu, period pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka je protekao u znaku „jet“ generacije, koju su obeležili avioni i rakete na mlazni pogon. Sve što je bilo povezano sa svemirom i putovanjem letilicama je bilo moderno, pa se takav trend proširio i na automobilsku industriju i činilo se da vozila na mlazni pogon imaju perspektivu.

Ford je započeo rad na Big Redu početkom šezdesetih godina, s ciljem da on zameni dotadašnju ponudu zastarelih kamiona. Novi autoputevi su takođe označili da vozači mogu da prevaljuju sve veće distance, i postajalo je jasno da kamioni moraju da budu moćniji, komforniji i generalno udobniji za vožnju.

U ovom periodu smo takođe počeli da dobijamo sve veće kamione, projektovane s jasnim ciljem da vozač dobije sve ono šta bi mu bilo dostupno u maloj hotelskoj sobi.

Big Red je ugledao svetlost dana 1964. godine na Sajmu automobila u Njujorku, a istog dana je debitovala još jedna Fordova legenda, i to sportski Mustang. S dužinom od približno 30 metara i visinom od oko četiri metra, bio je u svakom pogledu veći od kamiona na koje je publika navikla. Jedan od razloga tolike visine se krije u tome što je kabina bila podeljena na dva dela, pa se u donjem nalazio mlazni agregat, dok je u gornjem segmentu bio prostor predviđen za smeštaj vozača.

Na taj način, kamiondžija nije osećao vibracije, buku i toplotu tokom vožnje, a nešto slično u serijskoj proizvodnji ćemo videti tek početkom devedesetih godina kada je debitovao Renault Magnum.

Najviše pažnje je naravno privukla mehanika. Ford je razvio mlazni motor pod kodnom oznakom 705 za vojnu upotrebu i plan je zahtevao da pokreće tenkove, brodove i veća komercijalna vozila, a učinio se idealnim za Big Red. Razvijao je 600 konjskih snaga i maksimalnih 1.295 Nm obrtnog momenta, što mu je omogućavalo maksimalnu brzinu od oko 120 km/h.

Petostepni menjač je isporučila firma Allison koja posluje do današnjeg dana i zapravo je divizija rivalske kompanije General Motors. Rezervoar zapremine 1.058 litara je omogućavao vožnju u trajanju od 960 kilometara između dva punjenja.

Pored motora, i sama kabina je bila izuzetno revolucionarna. Kao što smo spomenuli ranije, cilj je bio omogućiti vozaču da ne napušta svoju kabinu bez obzira na potrebe, pa se Big Red mogao pohvaliti i sa malom kuhinjom, frižiderom, televizorom, toaletom, sedištem koje se spuštalo u poziciju kreveta i još mnogo toga što je bilo nečuveno za period šezdesetih godina prošlog veka.

Nedugo nakon debija, Big Red je promovisan u svim većim gradovima širom Amerike, a često se pojavljivao i na reklamama pored Mustanga. Ford je najavljivao mlazne motore kao budućnost kamionske industrije, ali kao što nam je svima poznato, to se nikada nije desilo iz raznih razloga.

Oni koji su imali prilike da ga testiraju su hvalili snagu i to kako „pluta“ na asfaltu, ali istovremeno visoka potrošnja se nikako nije mogla zanemariti. To možda i nije bio problem u periodu kada je razvijen, ali do perioda ranih sedamdesetih godina, Ameriku je zahvatila naftna kriza posle koje je ekonomičnost vozila postala glavna tema u medijima. „Jenkiji“ su takođe počeli da obraćaju veću pažnju i na izduvne gasove, pa Big Red jednostavno nije imao šanse da doživi eventualnu serijsku proizvodnji.

Sada kada znamo njegovu kratku istoriju, potrebno je da vidimo šta se tačno desilo i na koji način je preživeo do današnjeg dana. Zapravo, spasio ga je mehanički kvar i podatak da se Ford iznenada povukao iz profesionalnog auto-moto sporta, a ove informacije je potvrdio sadašnji vlasnik koji nije želeo da otkrije svoje ime i lokaciju, niti je imao nameru da dozvoli novinarima da uslikaju legendarni kamion.

Kako prenose kolege sa sajta Drive, Big Red je služio za velike promocije sve do 1970. godine. Tada se nalazio u gradu Atlanta (savezna država Amerike Džordžija) na jednom od skupova, a nakon toga je poslat za Detroit. Međutim, tokom transporta, kamion koji je prevozio Big Red se pokvario u blizini grada Šarlot u saveznoj državi Severnoj Karolini, gde se ujedno nalazilo sedište Fordovog trkačkog tima Holman-Moody.

Iz Detroita je stigla vest da kamion treba da ostane u hangaru trkačkog tima, dok budući transport ne bude rešen, a svega nekoliko sedmica kasnije, Henri Ford II je doneo novinu da se njegova kompanija kompletno povlači iz profesionalnog auto-moto sporta, i da se orijentiše na bezbednost, potrošnju i smanjivanje količine emitovanih izduvnih gasova.

Upravo je takva odluka spasila Big Red da ne završi pod presom, pošto je Henri II lično poslao telegram Holman-Moodyju sa objašnjenjem da „zadrži sve što je trenutno kod njih“. Na sreću nas ljubitelja klasike, tu je spadao i ovaj kamion, iako sadašnji vlasnik tvrdi da ga je Ford kasnije tražio, ali jedan od vlasnika timova Džon Holman nije bio voljan da ga pusti.

Na ovom mestu Big Red će provesti narednih osam godina pre nego što će jedan od radnika napraviti veliku grešku. Naime, kada je kamion parkiran iz njega su izvađene sve tečnosti. Neko je to zaboravio da kaže jednom od radnika koji je pokušao da upali Big Red bez kapi ulja u njemu i na taj način je on značajno oštetio motor.

Kao rezultat, tim je odlučio da parkira kamion težak devet tona u čošak hangara i u potpunosti zaboravi na njega. Ipak, do kasnih sedamdesetih godina Holman-Moody je imao novog šefa, a ovaj odlučio da proda celokupno imanje. Među njima je bio i kamion koji je pronašao novog vlasnika 1978. godine.

Upravo je ta osoba pričala sa novinarima sajta Drive, i tom prilikom je rekla da, iako se na internetu mogu pronaći priče da je Big Red bio ofarban u plavu boju, to zapravo nije istina, mada jeste imao drugačiju nijansu crvene farbe od one koju možemo videti na priloženim fotografijama. Vlasnik navodi i da je kamionu falio motor dok se trag prikolicama odavno izgubio.

Na njegovu sreću, Ford je nastavio s razvojom turbinskih motora, i čak ih ugrađivao u serijski model W-1000 tokom kratkog perioda, pa pronaći zamenu nije bio težak posao. Nažalost, izabrao je onaj sa „samo“ 525 konjskih snaga, što je za 75 „grla“ manje od originala.

Vlasnik napominje da je početkom osamdesetih godina lično putovao u Mičigen gde se nalazi sedište Forda i od njih dobio mnoge tehničke detalje zahvaljujućima kojim je bio u stanju da restaurira Big Red. Motor je zatim isporučen firmi Engine Technologies Corporation u Kaliforniji, koja je od Forda otkupila patent njegovih mlaznih motora, a posle dve godine restauracije, kamion je izgledao kao onog dana kada je napustio fabriku. Tako da možemo zaključiti da iako motor nije originalan, Big Red i dalje pokreće mlazni agregat s menjačem, kao pre više od šezdeset godina.

Vlasnik kaže da je proces restauracija bio izuzetno težak pošto mnogi delovi nikada nisu razvijani da bi se „rasklopili i ponovo sklopili“. Zahvaljuje Fordu na tehničkim rešenjima s kojima je bio u stanju da rekreira ono što nedostaje, a tvrdi da je najveća noćna mora bila u oblasti elektronika.

Na pitanje šta se desilo s dve prikolice, odgovara da veruje se da su davno preprodate, prefarbane i korišćene za druge svrhe. Jedna od priloženih fotografija ga pokazuje u žuto-beloj boji, pa samim tim je izgubio onu svoju prepoznatljivost i verovatno završio na otpadu kada je vreme prošlo.

Na kraju se postavlja pitanju zašto se vlasnik toliko skriva, i zašto ne želi da podeli niti jednu fotografiju. Kaže da ključni razlog leži u tome što je uložio mnogo truda i novca u restauraciju, pri čemu je morao da izgradi posebnu garažu samo da bi parkirao Big Red, i da ne želi da vidi znatiželjne novinare i ljubitelje istorije kako ga posećuju, pa ni da ga kontaktiraju preko društvenih mreža ili telefona.

Tokom 1983. godine je imao priliku da upozna razne inženjere koji su radili na ovom programu, a oni su mu rekli da bi kamion trebalo da bude doniran muzeju Henry Ford. Nije isključio takvu opciju, pošto smatra Big Red jednim od Fordovih najvećih kreacija.

Za kraj ćemo spomenuti i da je General Motors, to jest konkretnije Chevrolet, takođe negovao svoj program mlaznih kamiona. Možete da ga vidite na poslednjoj priloženoj fotografiji, a priču o njemu ćemo vam ispričati neki drugi dan.

Zoran Tomasović

(38116)