Zanimljivost dana: Kako su Amerikanci zamišljali safari pre pedesetak godina…
Ime Brusa Mohsa većini nas sigurno nije poznato, ali je reč o veoma uspešnom biznismenu iz američke savezne države Viskonsin. U svojoj bogatoj karijeri je bio zaslužan za inovacije kao što su milkšejk u prahu, zatim za osvetlenje na zaštitnim ogradama na putevima, kao i za razne delove za televizore koji su u upotrebi do današnjeg dana.
Taj i takav lik je početkom sedamdesetih godina prošlog veka odlučio da se oproba i u automobilskoj industriji. U periodu od 1967. do 1979. godine su debitovali razni modeli na osnovama veoma poznate firme u svetu pikapa, kamiona i ostalih teretnih vozila International, a najpoznatiji od njih je SafariKar.
Sećam se kao da je juče bilo, kada sam ugledao ovaj automobil pre nekih petnaestak godina u muzeju Historic Auto Attractions u saveznoj državi Ilinois. Tada je izgledao kao neuspeli pokušaj nekoga da izradi najružniji četvorotočkaš na svetu, a ni danas nisam siguran da se mišljenje promenilo.
Ali SafariKar je, kao što mu ime kaže, nastao sa željom osnivača da napravi idealni automobil za safari lov, a za bazu je ponovo preuzet model International Harvester Travelall.
Na njegovu šasiju je postavljena aluminijumska školjka koja je, iz nekog razloga, većinski obložena kožom. Prednji deo je očigledno inspirisan stilom marke Rolls-Royce zahvaljujući kom je SafariKar imao veliku masku hladnjaka, a posebnu pažnju su privlačila vrata koja su se celokupno otvarala paralelno sa vozilom.
Na taj način, vozač i putnici bi bili u stanju da lakše koriste oružje tokom lova. Enterijer je pružao najmoderniju tehnologiju dostupnu u navedenom periodu, i mogao se pohvaliti opremom kao što su kožna sedišta, CB radio, klima, pa i mali televizor. Među retkim opcijama su bile disk kočnice dok su u standardnom izdanju bile doboš.
Ispod haube se ponovo krio Internationalov V8 motor zapremine 392 kubna inča (6,4 litre) nepoznate snage. U modelu Travelall je razvijao 245 „konja“, ali je Mohs uvek tvrdio da je takva brojka neistinita, bez da sa ostatkom sveta podeli cifru koja je realistična.
Snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog automatskog menjača, a da je kojim slučajem ušao u serijsku proizvodnju, SafariKar bi pružao i pogon na sva četiri točka.
Kompanija je proizvela svega tri primerka 1972. godine, a iako je kao zvanični razlog za nedostatak većeg broja sklopljenih jedinica, navedeno to što spomenuti agregat nije uspeo da prođe nove i strožije zakone o izduvnim gasovima, nema sumnje da je i planirana cena od čak 19.000 američkih dolara (oko 119.500 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti) delovala previsokom. Ovaj konkretni model je do sada prevaliao 59 hiljada milja (94.400 kilometara) i nalazi se u američkoj saveznoj državi Mizuri.
Razlog zbog pišemo o ovom modelu baš danas, jeste taj što se jedan primerak upravo nudi. Dva dana pre kraja aukcije na sajtu „Bring a Trailer“ najviša ponuda iznosi 90 hiljada dolara. Šanse su velike da će konačna brojka biti daleko veća pošto je sadašnji vlasnik do sada već dobio osamnaest ponuda.
Možda Mohs SafariKar neće osvojiti nagrade za lepotu, ali jedno je sigurno – kada ga jednom vidite nikada ga nećete zaboraviti, što vam može potvrditi i autor ove priče.
Zoran Tomasović
(1868)
