Ko naviguje uređaje za navigaciju?

Sledeći put kada vas sistem za navigaciju automobila odvede pravo do ulaznih vrata kluba u kom se priprema savršena žurka s roštiljem, ili pak do zabačenog sela da posetite rodbinu koju niste videli dvadesetak godina, i niste bili svesni novoizgrađene ceste, možete da zahvalite američkoj vojsci za tu blagodet.

Sistem koji omogućava utvrđivanje globalne pozicije, ili u originalu Global Positioning Sistem (GPS) jeste mreža satelita zahvaljujući kojoj je moguće precizno određivanje lokacije. Ona postoji, osmišljena je od strane američkog Ministarstva odbrane, dok se o aktuelnom funkcionisanju iste, brinu Svemirske snage i Obalska straža.

Ali, vozači nisu morali da čekaju da američka vojska razvije GPS koji bi bio ispomoć pri putovanju i dolasku na mesto na koje su naumili da dođu. Još tridesetih godina prošlog veka je postojao Iter Avto, uređaj za naknadnu ugradnju koji je nudio navigacione smernice. Pomoću pomičnih papirnih mapa i kablovske veze s brzinomerom, uređaj postavljen na instrument tablu mogao je da prati približnu rutu, sve dok je vozač držao pravac. Čim bi se skrenulo s glavnog druma, sve dotadašnje projekcije rute bi padale u vodu.

Takva tehnologija mapiranja razvijala se tokom godina, nekada s više, a nekada s manje uspeha. Ali, u današnje doba GPS postaje presudan faktor za komfor i mir u glavi osobe za upravljačem tokom vožnje. Čak i pametni telefoni koriste satelitske signale ovog sistema za potrebe navigacije, ali i za druge svrhe.

Ipak, korišćenje GPS-a nije bez mana kada je upoteba na pametnom telefonu u pitanju. Problem posebno dolazi do izražaja ako pametni uređaj ne može da se poveže s informativno-zabavnim sistemom automobila. Pozicioniranje telefona samo na taj način može biti nezgodno, a budući da se pametni telefoni za podatke sa mapa često oslanjaju na signal mreže pružaoca usluge mobilne telefonije, pokrivenost se može izgubiti u oblastima poput planina ili šuma, gde je prijem slab.

Ali pametni telefoni su zgodni, dovoljno su sićušni i gotovo svi ih poseduju. Mape koje koriste Apple i Google se automatski ažuriraju po potrebi, dok većina novijih vozila omogućava konektivnost preko interfejsa Apple CarPlay ili Android Auto.

Novi navigacioni sistemi za naknadnu ugradnju, postavljeni na gornjoj ploči centralnog grebena, korak su više od pametnog telefona, i naravno od onog što je nekada nudio Iter Avto. Na primer, navigacioni sistem s donje fotografije, Garmin DriveSmart 61 LMT-S se može naručiti sa 6,95-inčnim ekranom koji omogućava dobru vidljivost. Garmin pruža  detaljna glasovma uputstva koristeći nazive ulica i orijentire. Dostupni su i podaci o svim bitnim objektima u blizini, kao i upozorenja o gužvi u saobraćaju. Prikazuju se ograničenja brzine i pružaju upozorenja vozaču. Ostali vrhunski modeli, poput TomToma i Magellana, takođe nude kompletne funkcije.

Svi navigacioni sistemi za naknadnu prodaju isporučuju se sa lokalizovanim mapama, a bežična ažuriranja se uglavnom nude. Mnoge liste „najboljih“ dostupne su na Internetu.

Ali, bolji od pametnih telefona i kasnije ugrađenih navigacionih uređaja su navigacioni sistemi koje proizvođači automobila kroz prvu ugradnju instaliraju u svoje proizvode na četiri točka. Ovi fabrički instalirani sistemi nude bolju tačnost, više funkcija i bolju integraciju. Ekran je obično kraći, a ugrađeni sistem neće privući lopove poput jedinice koja je zasebna celina, poput gore opisanih uređaja. Integrisani sistemi obično imaju moćnije procesore od „komparativnih“j modela, a njihove antene mogu biti veće i bolje postavljene.

Navigacioni sistem u modelu Cadillac Escalade iz 2021. godine s donje ilustracije, dobar je primer koliko je tehnologija napredovala. Ako u sistemskom meniju izaberete zvučna uputstva za vožnju, glas podvlači traženu radnju. Kada se približavate desnom skretanju, glas dolazi sa desne strane vozila. Kako se približavate raskrsnici, jačina zvuka se povećava.

Ako biste radije slušali super moderni muzički sistem sa surround efektom, instaliran u ovom Cadillacu, u vozilu je 36 zvučnika, pa možete da isključite glasovne instrukcije, i umesto toga da se oslonite na veliki ekrana visoke rezolucije s dijagonalom od 16,9 inča za zabavu u vozilu. Ali, ako se oslanjate na glasovna uputstva, onda ćete ih dobijati veoma smisleno: pri skretanju desno – samo sa desno postavljenih zvučnika, a kako se budete približavali raskrsnici gde skrećete, tako se jačina glasa koji servira uputstva pojačava..

Pored onog gore pomenutog, pa i na slici prikazanog ekrana, instaliran je i prikaz na vetrobranskom staklu (head-up diplej). Dobićete dobro definisanu mapu, naravno, ali sistem takođe pruža slike putokaza na ključnim raskrsnicama, ukazujući, na primer, kojim putem treba da idete na račvanju puta. Uključite proširenu stvarnost, i kamere s vozila pružaju sliku puta ispred razapete mape.

Kada birate destinaciju i po dolasku, sistem pruža slike tako da znate šta treba tražiti. Takođe vam može pokazati okolno područje.

Te slike su pružene zahvaljujući aplikaciji Google Street View, koji uključuje milione panoramskih slika dobijenih kroz Googleov sopstveni rad i doprinose običnih ljudi s kamerama. Većina sistema za navigaciju u vozilima koristi prednosti Google mapiranja i fotografiranja. Teslin navigacioni sistem može čak i da pruža vazdušne snimke sa aplikacije Google Earth na svom 17-inčnom ekranu.

Luksuzni brendovi poput Tesle, Mercedes-Benza i Cadillaca nude sveobuhvatne navigacione sisteme, ali ne morate potrošiti šest cifara da biste dobili GPS navođenje. Na Chryslerov navigacioni sistem Uconnect vlasnici automobila gledaju blagonaklono, prema onome što piše Consumer Reports, na primer.

U Jeepu Cherokiju, na primer Uconnect se lako može pokrenuti izgovaranjem adrese. Sistem koristi senzore za pomoć GPS-u na mestima poput tunela ili parking garaža, gde bi se mogao izgubiti kontakt sa satelitima.

Ford Bronco iz 2021. godine, kao vozilo namenjeno istraživanju bespuća, nudi navigaciju SINC 4 na 12-inčnom ekranu u modelima, po ceni od oko 40 hiljada američkih dolara pa naviše. Ovaj navigacioni sistem vođen GPS-om može pomoći vozačima da se snađu u divljini i pruža poglede sa kamere kako bi pomogao onima koji bi možda želeli da savladaju neku nezgodnu stenu, ili čak i dve takve.

Iako su navigacioni sistemi koje instaliraju proizvođači automobila postali složeni poslednjih godina, prvi koji su se pojavili u automobilima bili su skromniji. Te 1981. godine Honda, Stanley Electric i Alpine razvili su Electro Giro-Cator (donja slika), koji je pomoću žiroskopa odredio inerciju i providne mape na osvetljenom ekranu za ilustraciju rute.

Prodavan samo u Japanu, sistem je dodavao na cenu automobila iznos od 2.750 američkih dolara i dovoljno je dobro funkcionisao. Pokazalo je da se s obzirom na početnu tačku, brzinu i smer može izračunati rutu do željene lokacije. To je ono što inženjeri nazivaju dead-reckoning (proces izračunavanja nečijeg položaja, posebno na moru, procenom pravca i pređenog puta, a ne korišćenjem orijentira, astronomskih posmatranja ili elektronskih metoda navigacije).

Usledili bi i drugi sistemi iz opusa „dead-reckoning“, uključujući neke koji koriste digitalne mape sačuvane na trakama ili drugim medijima. Ali, dead-reckoning nikada ne može biti apsolutno precizan, a šanse da se skrene sa puta su velike.

Zatim je došao GPS, a navigacija je sazrela. Prvi GPS navigacioni uređaj koji nudi proizvođač automobila stigao je 1990. godine u Mazdu Eunos Cosmo (dole prikazan), koja se nudi samo u Japanu. General Motors je usledio 1992. godine sistemom instaliranim u automobilima za potrebe rent-a-cara. Te 1995. godine ponuđen je kao opcija na modelu Oldsmobile 88. Korišćenjem mapa sačuvanih na kertridžima, sistem je prvi put stavljen na tržište samo sa mapiranjem američkih saveznih država Kalifornije i Las Vegasa, ali su usledili i drugi kertridži.

Dok su proizvođači automobila postepeno dodavali GPS navigacione sisteme luksuznim modelima, naknadno tržište je prihvatilo koncept. Alpine je ponudio sistem koji je koristio mape s kompakt diskova 1997. godine, a Garmin je sledio primer 1998. godine.

Koreni GPS tehnologije sežu u 1842. godinu kada je austrijski fizičar Kristijan Andreas Dopler opisao kako kretanje utiče na frekvenciju zvučnih talasa. Ovaj Doplerov efekat ilustrovan je zviždukom voza koji se približavao. Kako se približava, više zvučnih talasa stiže do vašeg uha i visina tona se povećava. Kako se voz udaljava, nagib se smanjuje.

Krajem pedesetih godina prošlog veka, tih uzbudljivih dana Sputnjika – naučnici su demonstrirali da se satelit koji orbitira Zemljom može pratiti odbijajući mikrotalasni signal od njega i posmatrajući kako je njegovo kretanje promenilo frekvenciju povratnog signala.

Sredinom šezdesetih, američka mornarica je trebalo da prati podmornice koje nose nuklearno oružje. Koristeći šest satelita u orbiti, naučnici mornarice su otkrili da mogu da primete promene u Dopleru kada su se radio-talasi sa podmornica odbili od satelita, izračunavajući tako lokacije podmornica.

Kao što smo naveli na početku, američko Ministarstvo odbrane je proširilo koncept i početkom sedamdesetih godina je započelo razvoj preciznog satelitskog navigacionog sistema. Prvi navigacioni sistem sa vremenom i dometom satelita pokrenut je 1978. Komplet 24 satelita Navstar počeo je sa radom 1993. godine.

GPS tehnologija je nekada pratila podmornice, a danas vam daleko moćniji sistem može pomoći da lovite dobru klopu u restoranu, ali i „švajcarske podmornice“, da se našalimo za kraj.

AutoRepublika

(10129)