Gastarbajterska priča

Davnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Zapadna Nemačka sklopila je ugovor s bivšom Jugoslavijom i drugim evropskim, pa i vanevropskim državama (Italija, Španija, Grčka, Turska, Maroko, Porugalija ) o „uvozu“  radne snage. Profil prosečnog gastarbajtera, kako se od „milja“ nazivao (na nemačkom „gastarbeiter“, što u prevodu znači gostujući radnik) bio je, u to doba mlad i nekvalifikovan muškarac, dobro plaćen i sa svim beneficijama koje su imali nemački radnici, ali od koga se očekivalo da se nakon izvesnog broja godina provedenih na radu u Nemačkoj, vrati kući.

Slične ugovore imale su naravno i druge razvijenije evropske zemlje kao što su Švajcarska i Francuska, ali sve su se, da izvinete, za*ebale u proceni. U košarkaškom žargonu, rekli bismo greška u koracima, jednom osetivši miris deviza malo se njih vratilo u zemalje iz kojih su došli. Naprotiv, vrlo brzo su se odomaćili i doveli ostale članove familije, odnosno pronašli srodnu dušu (uglavnom iste veroispovesti ukoliko ne i nacionalnosti), te osnovali porodicu.

Mnogi, izgubljeni u novoj sredini i bez želje za asimilacijom, nastavili su s paralelnim životom, ostavši verni zajednici iz koje dolaze, njenim običajima i navikama. Po završetku posla, na kojem su se zbog slabog poznavanja jezika često osećali isključeni, sreću su tražili družeći se sa „zemljacima“, u „našim“ kafanama i uz „našu“ muziku.

Sve je „dole“ bilo bolje, trava je zelenija, hrana je ukusnija a i žene su lepše i prirodnije, koliko li se samo suza prolilo za zavičajem, jaranima, nepreboljenom dragom i starom majkom. Ukratko, kod naše dijaspore postoje uglavnom dve georgafske odrednice; gore i dole. Kad si „gore“, pitaš se i pitaju te kada ćes „dole“, a kada si „dole“ pitaju te kada ćes „gore“, gde ti je, s vremenom, postalo bolje. I tako „gore-dole“, prođe život…

A gde je vaš dopisnik, odnosno moja malenkost u celoj priči? Eeee, pa ja nisam „običan“ gastarbajter, ja sam vam „ljubavni gastajbajter“, neko ko je pre dobrih trideset godina zamenio blagodeti socijalističkog društva (da, da, ko ih je okusio, zna o čemu govorim), za nemilosrdno kapitalistčko uređenje. No, od sudbine se ne može pobeći, Francuskinja zbog koje sam napustio posao u privilegovnoj državnoj firmi (TV Novi Sad), prijatelje, familiju, roditelje… Naše je gore list!

Piroćanka bre, ali druge generacije, od roditelja koji su „trbuhom za kruhom“ došli u zemlju Gala daleke 1968. godine. Da, da, samo razlike između dece odrasle negde na zapadu i dece u bivšoj Jugoslaviji bile su ogromne. Verovali ili ne, širina mojih stavova i viđenje života bili su daleko ispred nekadašnje gospođice Nikolić, današnje Rajković.

Zarobljenici svojih strahova i predrasuda, mnogi roditelji nametnuli su im svojevrsni „kodeks“ ponašanja, meni prilično stran, da ne kažem srednjovekovni! A mi, „Titovi omladinci“, rasli smo i sazrevali slobodnije, gde ne mislim na slobodu kretanja i putovanja, već slobodu druženja. Nismo bili opterećeni crncima, Arapima, Jevrejima, Pakistancima, Kinezima, na koje su s one strane „grane“ gledali podozrivo i sa strahom.

Koliko li sam samo puta mogao čuti nešto u stilu: „Daleko bilo, samo da mi se deca ne spanđaju s njima!“. To nije bio nikakav rasizam, već opet samo strah od nepoznatog. E da, mi smo bili naši na našem, tek osamdesetih godina, po prvi put, lično sam se „upoznao“ s domaćim nacionalizmima i „braćom“ koja nam na kraju nisu ispala braća…

Elem, svaki početak je težak, pa je takav bio i moj u tuđini. Od francuskih reči poznavao sam njih tek nekoliko, kao što su: telefon, avion, metro, trotoar, toalet, taksi, na šta treba dodati neprihvatanje i nerazumevanje od strane tazbine i nekih novih „prijatelja“. Da ne beše tih naših, da prostite sranja i ratova, verujem da bih se vrlo brzo vratio istim vlakom koji je par meseci ranije prošao kroz „zagrebački kolodvor“, krajem 1990. godine.

Potom, s godinama stvari dolaze na svoje mesto, živ čovek na sve se navike. Dođoše i deca, koja, barem prvih petnaestak godina, ulepšaše život i dadoše mu smisao. Nakon tog perioda, priča se ponavlja, strahovi o kojima sam pričao preneli su se i na mene. Sada se i ja brinem da mi se ćerke ne spanđaju s nekim od gore nabrojanih (verujte mi zaista nisam rasista), ali ipak…

Mada bi, uzevši u obzir da su se vremena promenila, trebalo više strahovati od „naših“… Iako sam se svojevremeno zakleo da ću biti tolerantan, otvoren i modernih shvatanja, iz ove balkanske kože se ne može. A možda je zapravo sve samo stvar godina? Omatorilo se i umorilo, sve je manje živaca i sve više egoizma, uz sasvim opravdano pitanje: a gde sam ja u toj priči?

Koliko mi je još ostalo života za svakodneva mala i malo veća zadovoljstva, jer od velikih sam se oprostio? Sasvim sigurno ne mnogo, pored Covida-19, tu je i holesterol, visok pritisak, šećer… Ma, šta da vam pričam, kad i sami znate!

Sreća se pokušava pronaći u izlascima i putovanjima, kako u zavičaj tako i susedne zemlje (sada je i to suspendovano zbog korone) kao i u vikendima s prijateljima i vožnji automobila, ustupljenih mi na testiranje. Sva sreća prijatelji su kao „mešano meso“, ima ih svih vera, religija i nacionalnosti, jedan bračni par vezan je direktno za ovu pričicu.

Vlasnici jedne šarmantne brvnare na jezeru udaljenom sedamdesetak kilometara od Pariza (naši ljudi), uvek su raspoloženi za druženje, izlaske, pecanje i dobru klopu, te smo im česti, i nadam se rado viđeni gosti. Uz tako zgodnu infrastrukturu, ne pamtim koliko je bilo proslava, rođendana, slava i veselja, sve češće i sa „omladinom“, odnosno našom decom, koji su sada treća generacija „strendžera“ u Francuskoj.

Reći da svaki put iskoristim priliku kako bih testirao neki od brojnih noviteta, verujem da je suvišno, posebno jer mi konfiguracija puta savršeno odgovara (dobar deo je autoput, plus lokalni i zemljani putevi). Za sreću je dakle potrebno malo: jedna korektna penzija i spomenuta vikendica na jezeru, koja, verovali ili ne, nije nikakav nedostižan luksuz!? Jer, za razliku od skupih placeva i sofisticirane betonske konstrukcije (koja nije dozvoljena), dovoljno je samo iznajmiti omanji plac, te samostalno sklepati ili kupiti već gotovu brvnaru.

Da, da, brojne su opštine u Francuskoj koje daju plac u najam od 99 godina, uz sasvim prihvatljivu nadoknadu od nekih 1.000 evra godišnje, koji se može slobodno preprodati kada vam dosadi. Ideja koja me sve više privlači, pored nekog stančića ili eventualno vikendice sličnog tipa u okolini Novog Sada, tek za provesti par meseci leti.

Vratiti se kao Lesi nakon tolikih godina, shvatio sam da bi bilo glupo, prijatelja i familije sve je manje, tamo odakle sam došao, postao sam stranac. Dešavalo mi se da satima sedim u bašti u pešačkoj zoni grada (Zmaj Jovina u Novom Sadu), ispijajući po ko zna koju kafu i Pelinkovac, a da ne prepoznam niti jedno lice iz mladosti. Moji najbliži i najdraži sada pričaju francuski, povremeno i srpski ali s jakim francuskim naglaskom…

Za velike projekte je dakle kasno, penzija je pred nosom, a ni „domovina nije više tamo gde se prave najbolje sarme, već gde ti je dobro“ (Seka Sabljić, koju su zbog te izjave, bilmezi u Vladi Srbije terali iz zemlje). Uostalom mojim sarmama samo zlonamerni mogu pronaći manu, kao i podvarku od kiselog kupusa, đuveču, gulašu i pasulju s „domaćim“ suvim mesom, koji se dok ovo pišem krčka na tihoj vatri.

Tradicionalno jelo uz odličnu buteljku crnog Bordoa i parče jednog od 700 francuskih sireva posle večere, kao nezaobilazni element asimilacije. Nemojte mi uzeti za zlo, odavno sam shvatio da nema idealne države, kao ni, izvini cherie (draga na francuskom), idealne žene!

Tekst i slike : Perica Rajković 

(4691)