1. Home
  2. Life
  3. Gastarbajterska priča
Gastarbajterska priča
36

Gastarbajterska priča

4.30K
36

Davnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Zapadna Nemačka sklopila je ugovor s bivšom Jugoslavijom i drugim evropskim, pa i vanevropskim državama (Italija, Španija, Grčka, Turska, Maroko, Porugalija ) o “uvozu”  radne snage. Profil prosečnog gastarbajtera, kako se od “milja” nazivao (na nemačkom “gastarbeiter”, što u prevodu znači gostujući radnik) bio je, u to doba mlad i nekvalifikovan muškarac, dobro plaćen i sa svim beneficijama koje su imali nemački radnici, ali od koga se očekivalo da se nakon izvesnog broja godina provedenih na radu u Nemačkoj, vrati kući.

Slične ugovore imale su naravno i druge razvijenije evropske zemlje kao što su Švajcarska i Francuska, ali sve su se, da izvinete, za*ebale u proceni. U košarkaškom žargonu, rekli bismo greška u koracima, jednom osetivši miris deviza malo se njih vratilo u zemalje iz kojih su došli. Naprotiv, vrlo brzo su se odomaćili i doveli ostale članove familije, odnosno pronašli srodnu dušu (uglavnom iste veroispovesti ukoliko ne i nacionalnosti), te osnovali porodicu.

Mnogi, izgubljeni u novoj sredini i bez želje za asimilacijom, nastavili su s paralelnim životom, ostavši verni zajednici iz koje dolaze, njenim običajima i navikama. Po završetku posla, na kojem su se zbog slabog poznavanja jezika često osećali isključeni, sreću su tražili družeći se sa “zemljacima”, u “našim” kafanama i uz “našu” muziku.

Sve je “dole” bilo bolje, trava je zelenija, hrana je ukusnija a i žene su lepše i prirodnije, koliko li se samo suza prolilo za zavičajem, jaranima, nepreboljenom dragom i starom majkom. Ukratko, kod naše dijaspore postoje uglavnom dve georgafske odrednice; gore i dole. Kad si “gore”, pitaš se i pitaju te kada ćes “dole”, a kada si “dole” pitaju te kada ćes “gore”, gde ti je, s vremenom, postalo bolje. I tako “gore-dole”, prođe život…

A gde je vaš dopisnik, odnosno moja malenkost u celoj priči? Eeee, pa ja nisam “običan” gastarbajter, ja sam vam “ljubavni gastajbajter”, neko ko je pre dobrih trideset godina zamenio blagodeti socijalističkog društva (da, da, ko ih je okusio, zna o čemu govorim), za nemilosrdno kapitalistčko uređenje. No, od sudbine se ne može pobeći, Francuskinja zbog koje sam napustio posao u privilegovnoj državnoj firmi (TV Novi Sad), prijatelje, familiju, roditelje… Naše je gore list!

Piroćanka bre, ali druge generacije, od roditelja koji su “trbuhom za kruhom” došli u zemlju Gala daleke 1968. godine. Da, da, samo razlike između dece odrasle negde na zapadu i dece u bivšoj Jugoslaviji bile su ogromne. Verovali ili ne, širina mojih stavova i viđenje života bili su daleko ispred nekadašnje gospođice Nikolić, današnje Rajković.

Zarobljenici svojih strahova i predrasuda, mnogi roditelji nametnuli su im svojevrsni “kodeks” ponašanja, meni prilično stran, da ne kažem srednjovekovni! A mi, “Titovi omladinci”, rasli smo i sazrevali slobodnije, gde ne mislim na slobodu kretanja i putovanja, već slobodu druženja. Nismo bili opterećeni crncima, Arapima, Jevrejima, Pakistancima, Kinezima, na koje su s one strane “grane” gledali podozrivo i sa strahom.

Koliko li sam samo puta mogao čuti nešto u stilu: “Daleko bilo, samo da mi se deca ne spanđaju s njima!”. To nije bio nikakav rasizam, već opet samo strah od nepoznatog. E da, mi smo bili naši na našem, tek osamdesetih godina, po prvi put, lično sam se “upoznao” s domaćim nacionalizmima i “braćom” koja nam na kraju nisu ispala braća…

Elem, svaki početak je težak, pa je takav bio i moj u tuđini. Od francuskih reči poznavao sam njih tek nekoliko, kao što su: telefon, avion, metro, trotoar, toalet, taksi, na šta treba dodati neprihvatanje i nerazumevanje od strane tazbine i nekih novih “prijatelja”. Da ne beše tih naših, da prostite sranja i ratova, verujem da bih se vrlo brzo vratio istim vlakom koji je par meseci ranije prošao kroz “zagrebački kolodvor”, krajem 1990. godine.

Potom, s godinama stvari dolaze na svoje mesto, živ čovek na sve se navike. Dođoše i deca, koja, barem prvih petnaestak godina, ulepšaše život i dadoše mu smisao. Nakon tog perioda, priča se ponavlja, strahovi o kojima sam pričao preneli su se i na mene. Sada se i ja brinem da mi se ćerke ne spanđaju s nekim od gore nabrojanih (verujte mi zaista nisam rasista), ali ipak…

Mada bi, uzevši u obzir da su se vremena promenila, trebalo više strahovati od “naših”… Iako sam se svojevremeno zakleo da ću biti tolerantan, otvoren i modernih shvatanja, iz ove balkanske kože se ne može. A možda je zapravo sve samo stvar godina? Omatorilo se i umorilo, sve je manje živaca i sve više egoizma, uz sasvim opravdano pitanje: a gde sam ja u toj priči?

Koliko mi je još ostalo života za svakodneva mala i malo veća zadovoljstva, jer od velikih sam se oprostio? Sasvim sigurno ne mnogo, pored Covida-19, tu je i holesterol, visok pritisak, šećer… Ma, šta da vam pričam, kad i sami znate!

Sreća se pokušava pronaći u izlascima i putovanjima, kako u zavičaj tako i susedne zemlje (sada je i to suspendovano zbog korone) kao i u vikendima s prijateljima i vožnji automobila, ustupljenih mi na testiranje. Sva sreća prijatelji su kao “mešano meso”, ima ih svih vera, religija i nacionalnosti, jedan bračni par vezan je direktno za ovu pričicu.

Vlasnici jedne šarmantne brvnare na jezeru udaljenom sedamdesetak kilometara od Pariza (naši ljudi), uvek su raspoloženi za druženje, izlaske, pecanje i dobru klopu, te smo im česti, i nadam se rado viđeni gosti. Uz tako zgodnu infrastrukturu, ne pamtim koliko je bilo proslava, rođendana, slava i veselja, sve češće i sa “omladinom”, odnosno našom decom, koji su sada treća generacija “strendžera” u Francuskoj.

Reći da svaki put iskoristim priliku kako bih testirao neki od brojnih noviteta, verujem da je suvišno, posebno jer mi konfiguracija puta savršeno odgovara (dobar deo je autoput, plus lokalni i zemljani putevi). Za sreću je dakle potrebno malo: jedna korektna penzija i spomenuta vikendica na jezeru, koja, verovali ili ne, nije nikakav nedostižan luksuz!? Jer, za razliku od skupih placeva i sofisticirane betonske konstrukcije (koja nije dozvoljena), dovoljno je samo iznajmiti omanji plac, te samostalno sklepati ili kupiti već gotovu brvnaru.

Da, da, brojne su opštine u Francuskoj koje daju plac u najam od 99 godina, uz sasvim prihvatljivu nadoknadu od nekih 1.000 evra godišnje, koji se može slobodno preprodati kada vam dosadi. Ideja koja me sve više privlači, pored nekog stančića ili eventualno vikendice sličnog tipa u okolini Novog Sada, tek za provesti par meseci leti.

Vratiti se kao Lesi nakon tolikih godina, shvatio sam da bi bilo glupo, prijatelja i familije sve je manje, tamo odakle sam došao, postao sam stranac. Dešavalo mi se da satima sedim u bašti u pešačkoj zoni grada (Zmaj Jovina u Novom Sadu), ispijajući po ko zna koju kafu i Pelinkovac, a da ne prepoznam niti jedno lice iz mladosti. Moji najbliži i najdraži sada pričaju francuski, povremeno i srpski ali s jakim francuskim naglaskom…

Za velike projekte je dakle kasno, penzija je pred nosom, a ni “domovina nije više tamo gde se prave najbolje sarme, već gde ti je dobro” (Seka Sabljić, koju su zbog te izjave, bilmezi u Vladi Srbije terali iz zemlje). Uostalom mojim sarmama samo zlonamerni mogu pronaći manu, kao i podvarku od kiselog kupusa, đuveču, gulašu i pasulju s “domaćim” suvim mesom, koji se dok ovo pišem krčka na tihoj vatri.

Tradicionalno jelo uz odličnu buteljku crnog Bordoa i parče jednog od 700 francuskih sireva posle večere, kao nezaobilazni element asimilacije. Nemojte mi uzeti za zlo, odavno sam shvatio da nema idealne države, kao ni, izvini cherie (draga na francuskom), idealne žene!

Tekst i slike : Perica Rajković 

(4296)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
36 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
Don

🙉🙊🙈🤬🤯 u francuskoj imaš poznatih ljudi,al nemaš ostalo, u NS imaš ostalo al tražiš poznate ljude,pa se zapitam a koji će ti k. poznati, jer sve se mijenja i sve teče? Upoznaš nove! Elem, znači,najbolje je imat i poznate i ostalo. Tvojoj djeci je u francuskoj tako,to im je domovina,ali od Francuza nikada neće biti prihvaceni,čak šta vise, a tebi nikad neće biti tako jer je sve stalo 1990,domovine nemas…što li mi je ovo poznato?! I ovi iz djetinjstva pripadaju djetinjstvu , ljudi kroz čitav život odlaze i dolaze na sedmicnoj bazi, dok imaju interesa tu su s tobom, čim… Pročitaj više »

Izmenjeno 6 dana pre od strane Don
Marina

Meni je ova prica tuzna. Znaci sve te generacije koje su otisle, djeca pogotovo, su pretopljene, modelirane i izgubljene.? Sta je sa nasim precima, djedovima, pradjedovima, kojima sigurno nije bilo lako u zivotu ali koje je u njihovoj borbi nosila nada, pomisao i molitva za njihovu djecu, unuke, potomke… ( ne racunajuci na to da ce oni zavrsiti negdje po bijelom svijetu, zaboravljajuci i da ce pogaziti sav njihov trud, muku, ulozenu snagu, molitve ) To nosimo svi u nasoj krvi i genima. Zar da se odreknemo toga, radi materijalnog i “sigurnosti” koju pruza inostranstvo, gdje i sami domacini sebicno… Pročitaj više »

BB

Marina, dijelim vaše mišljenje i još dodaje pitanje: zbog čega? Da bih kupovao vodu u plastičnim bocama? Imao 3 godine mlađi auto (vozim nov)? Moj otac je prezirao pitanje: Jesi li to bio u Njemačkoj pa zaradio imanje? Obično je odgovarao: Ko je sposoban, zaradiće i ovdje, ko nije je, neće ni u Njemačkoj…
Pokušavam da ga pratim i da ga nadmašim. Ponude za inostranstvo sam imao i glatko odbio. Kao lav koji ima svoju teritoriju, pa u kad je teško, ostaje na njoj, nisam travojed da idem gdje je trava zelenija, već čekam i stvaran priliku gdje sam…

D_C

Nisam imao nameru da komentarisem na ovu vest jer znam da se ono sto imam da kazem nece svideti mnogima. Ali ste me ti i Marina povukli za jezik. Kao sto je Peki naveo u clanku, nisu svi koji su otisli u inostranstvo to uradili zbog finansija: on zbog ljubavi, ja zbog neceg drugog. Polovinom osamdesetih, sa mojih nepunih deset godina, roditelji su odlucili da to leto ne odemo kao uvek na 14-to-dnevni-odmor na Jadran, vec da ga provedemo putujuci po zapadnoj Evropi. Rezultat tog odmora je bio da je mali D_C od deset godina, jos tada cvrsto odlucio da… Pročitaj više »

Renault Terminator

Ja sam od onih kojima se “svidja” to sto si napisao jer si napisao istinu,nista nisi slagao,cak si i jos zaboravio neke stvari ali zato nisam ja a to su pikavci od cigara po trotoarima i autobuskim stanicama,pljuvanje po ulici,kospice od sjemenki po stanicama gdje se cekaju busevi,bacanje smeca po autobusima gradskog prevoza..
Kada sam prvi put otisao u Minsk,Bjelorusija, ja sam pao na dupe,taj grad je cist do besvesti,kakav Bec,kakav Linz,kakva Austrija sto se toga tice Bjelorusi mogu da im odrze cas kako se to radi.Beograd pored Minska je nista drugo nego deponija.

Peki

Marina u sustini se slazem s Vama, ali… “Sve se menja sem kamenja, a kamenje samo manje”, napisa nekada davno Njegos. Sve je to sto Vi navodite lepo, idilicno, nazalost verujem da je samo iluzija prohujalog vremena. Svaka prica je drugacija, cesto i nesrecna, u bukvalnom smislu te reci. Ognjiste? Koje ognjiste? Stara i napoustena kuca, zarasla u korov, kojoj je pao krov? Ognjiste na sada tudoj zemlji (Kosovu), zapaljeno i sravnjeno s zemljom, s preoranim grobljima dedova i pradedova? Da, to je deo moje price koja nije spomenuta u tekstu… Jedan se ima zivot, to je logika kojom se… Pročitaj više »

D_C

Marina, ovde cu samo o jednom sto si spomenula a meni bitnom: ‘ne izdaj svoje pretke, njihove snove i nade’. Ne mogu o starijima jer su oni pomrli pre mog dolaska na svet ali zato mogu o svojim babama i dedama: svo cetvoro su krvnicki radili na selu kako se vec na selu radi – da bi njihova deca i deca njihove dece zivela bolje. To su bili njihovi najveci snovi i nade. Pa su njihova deca izucila skole koje su izucili (neki od njih postali prosvetni radnici) i otisli u gradove da bi opet njihovoj deci i deci njihove… Pročitaj više »

BB

Jeli ovo smederevac u Francuskoj kao izraz nostalgije?

Peki

Daaaa, i to uvezen iz Srbije 🙂
Samo vise je kao izraz prakticnosti (nema struje u brvnari) nego nostalgije. Sjajna “sprava”, juce sam je bas nalozio i ispekao gibanicu u njoj. Jedini problem treba znati dozirati vatru, kada je jako hladno (juce je bilo -2) svi je maksimalno naloze, hoce klopa da zagori….

Don

Svaka čast, samo nemoj ništa na agregat, da ne bi onaj monoksid ko onoj djeci u Hercegovini.

Peki

Ma ima i agregat, ali je napolju, u supi, 30 metara od kuce. Pali se kad se mora, pre svega zbog TV i svetla.

Misa

Nasa razredna, Kosa Bokan profesor knjizevnosti, bila bi ponosna na tvoj pismeni zadatak!

Peki

Hvala “secmi”, samo tada nisam pokazivao interesovanja za piskaranjem, sto se dalo videti i po ocenama… 😂

BB

To je zato što tada još nisi imao položen vozački ispit. 🤣😂🤣

Laki

Peki svaka cast nebi se tebi ni pisanje romana “otelo” !!!

BB

I to u brvnari… perfekcija 👍

Laki

Svi uslovi zreli kad ako ne sad!

moron

Bravo Peki za tekst i slike !!!

Херцеговац

Све похвале за искрен и реалношћу надахнут текст. Живи живот пуним плућима и чувај своју породицу, а све остало препусти драгом Богу и не брини, већ живи и радуј се….

Renault Terminator

Ne vrijedi…kako god okrenes guzica nam je odpozadi jbg…Meni je ovo vec treci izlet u inostranstvo,prvo Njemacka pa Kanada i evo Austrija. Da li je zadnja destinacija,ne smijem to reci.Za sad mi je dobro,cak i u ovoj koroni.Ne zalim se,da ne valja vratio bi se u Srbiju bez razmisljanja,nije prvi put.Nisam od onih koji su 20-30 godina ovde i sve zivo imaju,bolje reci ne znaju sta sve imaju a kukaju kako ne valja,nije dobro,ovo je propast,bolje je dolje sad u Srbiji…i ja im direktno u lice kazem ne jebem iznenadjenja,mrzim licemjerstvo kod ljudi i tu odmah na keca saspem u… Pročitaj više »

Gastos

Bravo care

Renault Terminator

Peki,prica je odlicna,zaboravih ti reci/napisati.Iskrena prica,takve ljude volim.👍

Izmenjeno 6 dana pre od strane Renault Terminator
Bungi

Iskrena priča, lijepe slike.

Balkanboj

Lepa priča. Dođe mi ponekad žao što nisam imao hrabrosti da kao mlađi odem u taj zapadni svet i okušam neku svoju sreću. Pa opet, igrom prilika završio sam u drugoj državi, doduše ne tako daleko od Beograda i nisam morao da učim novi jezik. Kako stvari stoje, verovatno ću ovde dočekati i neku penziju, uz nadu da uspem u narednih 10 godina da razvijem dodatni izvor prihoda jer se od penzije neće baš tako dobro živeti. Svoju decu učim strane jezike jer na Balkanu nažalost ne vidim sreću. Iskreno, nemam nikakvu želju da se vratim u Srbiju i ponovo… Pročitaj više »

don

Vidim da ova dvojica nisu još došla do stadija da razumiju našeg Fadila Jahica Stranca 🙂 polako dečki, imate još vremena. Sve sto je Pera napisao,kao da sam i sam pisao jer isto mi je, ali malo gore 🙂 necemo u detalje, bice prilike. Dotle ćemo se skrasiti s Musom u lovištima , vikendici na Maljorci, brvnari de lux u Pazaru, čekajući da moronu dosadi baba pa da bude velika četvorka, samo ne znam ko je dinamovac, Musa garant!

s mile

Peki, odličan tekst, davno sam slušao radio emisiju o našim ljudima koji se u penziji vraćaju u Srbiju, tada kada im treba prava mediciska pomoć, oni se snalaze po manjim gradovima, lekarima itd. O pravljenju velikih kuća u rodnim mestima, a koje na kraju zvrje prazne, ali su se pokazali..

nego, zadnja fotka mi je privukla pažnju, pet kolača, sa svećicama… u čem je fora, i ko bre pojede toliko slatkiša… 😉

Peki

Fora je sto ne mozes na jedan kolac strpati 57 svecica (mislim da je to bio rodendan moje supruge), pa se rasporedilo na 5-6 kolaca. Cuj, od viska ne boli glava, i danas smo proslavili slavu od drugara (Sveti Stefan), nije nas bilo vise od desetak ali smo mogli nahraniti jedno omanje selo, koliko se klope spremilo i kupilo ( o cugi da ni ne pricam…). Sta je ostalo se podelilo i odnelo kuci, hladna prasetina je po meni bolja od tople 🙂
I

moron

Pa, Peki, sa zakašnjenjem od jednog dana, “Domaćine, Srećna ti Slava !!!”

don

Kupis svijeću u obliku broja 5 i drugu o obliku broja 7

Peki

Pa sto ne rece ranije covece, ja za tolike godine nakupovao na hiljade sveca … 😂

Rikošet

Kako čovjek raste on kao sundjer upija ljude, okolinu, iskustva i definiše se, odrasta… Rijetki su oni koji nakon tog početnog “šabloniranja” u kojem, u većini slučajeva najveću ulogu imaju prva majka, pa otac, braća, sestre, prijatelji… mogu da se “resetuju”, sve zaborave i vrate na početna podešavanja i da krenu u život ispočetka… da postanu “100%” Francuzi, Englezi, Nijemci i slično, a da im ne nedostaju temelji života koji su usvojeni u mladosti… Nekima od nas majka je možda i bila vrhunska kuharica, ali većini ipak nije. No to je nebitno, jer su njena jela postala referentna vrijednost za… Pročitaj više »

Peki

👍

Vojislav

Što sam stariji sve mi se manje dopada Nemačka. Al kad sam bio mlad sanjao sam da odem da radim za velike strane firme i još bi mi bilo drago da iskoriste moje znanje. Znate ono tuđe je uvek lepše, veće i ostalo Sad polako uviđam da je svukud isto i da je najbolje ono što je tvoje i ono što si sam sebi namestio😊 Tuđe nećemo svoje neda o. Oko ognjišta i žena ne bih mnogo. Baš taj sindrom samoživosti, life coach, smrdljivih stranih reči za koje su se navatale uglavnom žene koje su tobož toliko ugnjetavane da misle… Pročitaj više »

don
Gastos

Sve je to relativno od čoveka do čoveka, bio više puta radio odem još ponekad, nije to moje, nisu to moji Balkanci meni najdraži i najpošteni kako god ko mislio ne želim da mi život bude nostalgija, ne živi onaj koji ima već onaj koji zna.