Zanimljivost dana: Sovjetski sportista Leningrad ponovo na asfaltu

Sigurno se sećate one legendarne scene iz filma „Dežurni krivci“ kada je Kevin Spejsi rekao, „najbolji trik koji je đavo ikada izveo je onaj kada je ubedio svet da uopšte ne postoji“. Prevedeno na neki jednostavniji jezik, ono što neprijatelj ne zna od vama, ne može ni da upotrebi protiv vas, a Sovjetski Savez se držao baš takve teorije veoma uspešno tokom godina Hladnog rata.

Za razliku od Amerikanaca, koji su se hvalili svojom tehnologijom i moći, Sovjeti su zaključili da sama nepoznanica predstavlja veću opasnost nego bilo kakvo oružje, pa je većina njihove tehnologije ostala enigma za „Jenkije“ sve do devedesetih godina prošlog veka.

Slična situacija se odnosi i na automobilsku industriju. Naravno, svi smo znali za Lade, Moskviče i Zaporožeca, koji su bili česti i na ulicama nekadašnje Jugoslavije, ali su postojali i razni sportisti koji su do dašanjeg dana nepoznanica čak i onima koji su imali prilike da ih vide uživo.

U planskoj ekonomiji komunizma nije bilo mnogo prostora za automobile koji su više od običnog prevoznog sredstva (osim ako ste bili glavonja u crvenoj partiji), ali jedan od retkih specijalnih primeraka je Leningrad.

Zapad je o njemu saznao sasvim slučajno i to preko američkog turiste Džona Šulca, koji je posetio Sovjetski Savez 1958. godine, i primetio dugački dvosed. Verovalo se da takvi automobili ne postoje na istoku, posebno ne oni razvijeni od strane sovjetskih proizvođača, a kada se Šulc vratio kući, fotografija u boji visokog kvaliteta je obišla sve automobilske medije. Sve što se znalo o njemu je veliki natpis ćiriličnim slovima na prednjem delu vozila „Leningrad“.

Tvorac ovog sporiste je čovek po imenu Arkadije Babić, koji se započeo proizvodnju ličnih vozila još 1952. godina. Prvi od njih je pružao agregat u konfiguraciji s dva cilindra iz motocikla marke Harley Davidson, ali nije zadovoljio njegove želje u pogledu snage. Iz tog razloga je razvio Leningrad po uzoru na američke sportiste, a dizajnerske linije su najviše ličile na Buick.

Očigledno je Babić želeo da uživa i u luksuzu, pošto je Leningrad bio značajno veći od tradicionalnih sportskih vozila iz tog perioda. Kompletna platforma i mehanika su preuzeti sa limuzine koja je korišćena od strane političara GAZ-12 ZIM, što znači da ga je pokretao 3,5-litarski benzinac u konfiguraciji sa šest linijskih cilindara koji je razvijao 95 „konja“.

Snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog manuelnog menjača, a zavisno kojim izvorima verujete maksimalna brzina je iznosila 120 ili 180 km/h.

Da bi testirao snagu, udobnost i pouzdanost, Babić je lično vozio Leningrad između gradova Simferopolj do onoga po kojem je i dobio ime, za šta mu je bilo potrebno manje od dvadeset sati akcije. Potrebno je spomenuti da je reč o distanci od čak 2.125 kilometara koja deli ova dva grada, a Babić je nastavio da ga vozi kao lično vozilo u najvećim sovjetskim gradovima.

Automobilu se izgubio trag tokom šezdesetih godina prošlog veka i više od tri decenije se nije znalo gde se nalazi. Početkom devedesetih godina se pojavio u oglasima i bio je tada u veoma lošem stanju, prekriven rđom i bez mnogo delova, kao i bez originalnog motora.

U njemu se tada nalazio benzinac identične zapremine, ali pošto je preuzet iz kamiona s oznakom GAZ-51, snaga je iznosila svega 70 „grla“. Tražena cena je bila tada visokih 6.000 američkih dolara.

Ova priča ipak ima srećan kraj, pošto je jedna privatna kuća iz Ukrajine provela poslednjih šest godina u procesu restauracije, a Leningrad je predstavljen javnosti sredinom ove godine.

Firma kaže da odaje veliku zahvalnost američkom turisti čija je fotografija omogućila da Leningrad bude vraćen u originalno stanje. Očekujte da ga često vidite na skupovima klasike kada epidemija novog korona virusa konačno postane deo ružne istorije.

Zoran Tomasović

(1070)