Muzej automobila u Miluzu

Nema ljubitelja automobila koji nije poželeo da poseduje neki automobil, da se njime diči i da se divi čistoj genijalnosti od koje je satkan. Ista dečačka želja podstakla je jednog alzaškog preduzetnika sredinom prošlog veka da počne da kupuje automobile, što je vremenom izraslo u najveću kolekciju automobila na svetu.

Vunom do Bugattija

Federiko „Fric“ Šlumpf je bio mlađi od dvojice braće, koji je odmalena čeznuo za sportskim automobilima marke „Bugati“, a očev preduzetnički uspeh u tekstilnoj industriji prokrčio mu je put ka ostvarenju tog sna.

Tako je mladi Švajcarac sa svojim bratom Đovanijem „Hansom“, još između dva Svetska rata  osnovao kompaniju za preradu vune, a uz svoju veliku posvećenost radu, postigli su veliki uspeh i ubrzo stekli ozbiljno materijalno bogatstvo. Tada je Fric odlučio da je vreme da sebi priušti dugo priželjkivani sportski automobil. Bio je to trkački model Bugatti „Tip 35 B“ svetloplave boje i karakterističnog hladnjaka u obliku potkovice, čiji je motor zapremine 2,3 litre sa turbo punjačem razvijao 138 konjskih snaga, kojim je „Bugati“ 1926. godine postao svetski šampion među proizvođačima automobila.

Po završetku Drugog Svetskog rata, Hans i Fric su marljivo nastavili sa svojim poslovima, a čim je uspeh ponovo bio opipljiv, Fricovi apetiti takođe su vidno porasli. Naime, počeo je da se takmiči na trkama klasičnih automobila, ali mu je tekstilno udruženje, pod izgovorom ogromne opasnosti koje je taj sport u to vreme nosio sa sobom, ubrzo zabranilo učešće na trkama.

Međutim, Šlumpf je, nepoljuljane namere, početkom pedesetih godina počeo raznim vezama da kupuje automobile i da ih tajno skladišti u jednom delu svoje fabrike, gde je pristup zaposlenima bio strogo ograničen. Samo u toku 1960. godine. uvećao je svoju kolekciju za deset Bugattija, tri Rolls-Roycea, dve Hispano-Suice, jednu Tatru, deset starih trkačkih bolida, jednog Ferrarija, tri Lotusa i pregršt originalnih delova za Mercedese.

Dve godine kasnije kontaktirao je zvanični klub vlasnika Bugattija i tom prilikom otkupio skoro pedeset njihovih primeraka, a 1963. mu je američki naftaš Džon Šekspir prodao svoju, u to vreme najveću u zemlji, kolekciju od 30 primeraka Bugattija, od kojih je jedan Bugatti „Typ 41 Royale“. Ova luksuzna limuzina sa rednim osmocilindričnim motorom monstruozne zapremine od 12,7 litara proizvedena je davne 1933. godine, a snaga agregata od čak 300 „konja“ bila je dovoljna da Royale razvije brzinu od 180 km/h.

Išao je Fric toliko daleko, da je iste godine otkupio 18 ličnih automobila Etorea Bugatija, uključujući jedan od sedam proizvedenih Bugattija „Typ 41 Royale Napoleon“, jedan od najvećih modela automobila ikada proizvedenih. Najluksuzniji Bugattijev model takođe je pokretao redni „osmak“ kao iz osnovnog modela, ali je sa razmakom osovina od 4,3 metra i ukupnom dužinom od 6,4 metra, težio bezmalo tri i po tone. Poređenja radi, „Royale Napoleon“ je od njegovog današnjeg ekvivalenta, Rolls-Roycea Phantoma VII oko dvadeset procenata duži i za više od četvrtinu teži.

Ovakvo njegovo manično sakupljanje automobila, koje će kasnije ući u anale pod nazivom „Šlumpfova opsesija“, postalo je izraženo u finansijski nepovoljno vreme. Naime, iznenadnim razvojem dalekoistočne tekstilne industrije,  sredinom šezdesetih godina prošlog veka je evropska industrija vune takođe počela osetno da vene.

Kako je do tada već bio sakupio oko 400 primeraka u boljem i lošijem stanju, Šlumpf je organizovao da se ugašeno postrojenje mlina u Miluzu tajno preuredi, kako bi poslužilo za skladištenje i restauraciju četvorotočkaša. Tim od četrdeset mehaničara, limara, stolara i kožara koji je radio svakodnevno na restauraciji vozila, bio je ugovorom obavezan da svoj rad i veličinu kolekcije drži u najvećoj tajnosti. Procenjuje se da je Švajcarac u periodu od 1966. do 1976. godine uložio više od 12 miliona francuskih franaka u svoj muzejski projekt.

Propast tekstilne industrije i afera „Šlumpf“

Tekstilna kriza, koja je do 1976. već bila primorala Frica da rasproda neka postrojenja, kulminirala je toga leta stečajem i štrajkom zaposlenih zbog neisplaćenih primanja. Nova obustava rada organizovana je na jesen, kada je 400 policajaca bilo angažovano kako bi sprečili nezadovoljne radnike da demoliraju fabriku za preradu vune. Pokušaj Šlumpfa da proda preduzeće za simboličan jedan franak, završio se bez ponuda, pa je više od dve hiljade radnika ubrzo završilo na birou.

Poslednji udar na upravu fabrike dogodio se na proleće 1977. godine, kada su aktivisti tekstilnog udruženja, u nameri da zaplene Šlumpfovu imovinu radi izmirenja jednog dela dugova, upali u njegove kancelarije i provalili u zabranjeni prostor, pronašavši iznenada izvanrednu kolekciju od 600 skupocenih automobila. Nezadovoljna masa je, razjarena ovim otkrićem, tom prilikom zapalila jedan Austin 7 i zapretila paljenjem ostalih pronađenih automobila do ispunjenja zadatih uslova.

Da je đavo odneo šalu, shvatili su braća Šlumpf, kada su bili primorani da bezbednost potraže u matičnoj Švajcarskoj, gde su ostatak života proveli u poznatom hotelu u Bazelu, na samo nekoliko desetina kilometara od Fricove skupocene kolekcije. Zbog neisplaćenih zarada i, ispostaviće se, neizmirenih poreskih obaveza, tekstilno udruženje okupiralo je fabriku, a u nameri da povrate makar jedan deo sredstava, čelnici udruženja otvorili su muzej za javnost.

Porastom dugovanja braće Šlumpf, mnogi poverioci, uključujući tadašnju francusku Vladu, bacili su oko na kolekciju radi namirenja dugovanja, pa je Državni savet 1978. godine kolekciju proglasio francuskim istorijskim spomenikom, kako bi se klasifikovanjem celokupnog sadržaja sprečilo uništenje, rasturanje ili izvoz eksponata. Sledeće godine je stečajni upravnik naložio da se zgrada, sa sve kolekcijom, zapečati.

Osnivanje muzeja

Uprava grada Miluza, Alzaški savet, Privredna komora i imućni pojedinci, otkupili su 1981. godine fabriku, stari mlin i kolekciju za ukupno 44 miliona francuskih franaka, da bi zbirku vrednih automobila naredne godine, uz osnivanje Nacionalne asocijacije muzeja automobila, ponovo otvorili za javnost.

Iako uspešan organizator pariskog Sajma automobila i osnivač Kluba automobilista, Asocijacija u to vreme nije imala sredstava niti entuzijazma da održava, a kamoli da restaurira preostale modele, pa je kolekcija vremenom počela da propada. Srećom, čelnici Asocijacije su 1999. godine u plan poslovanja konačno uvrstili i troškove obnove muzeja, pa je 2000. renovirani muzej, uključujući veliki otvoreni prostor za manifestacije, napokon počeo sa radom.

Muzejska postavka

Sama zgrada muzeja još izdaleka odaje utisak moderne postavke. Do visokog staklenog ulaza vodi metalni pešački most preko kanala, a na samom ulazu posetioce dočekuju „lebdeće“ makete sportskih automobila.

Danas se muzej može pohvaliti najvećom kolekcijom automobila na svetu, prikazujući oko 400 eksponata u tri glavna odeljka i još više od stotinu u izdvojenim prostorima. Glavna postavka nalazi se u najprostranijoj hali, površine pozamašnih 17 hiljada kvadratnih metara i hronološki prikazuje istorijat razvoja automobila i privatnog prevoza u periodu od druge polovine devetnaestog do završetka dvadesetog veka.

Automobilski „pioniri“ parkirani su u nizu: Panhard, Peugeot, De Dion, Benz i drugi, koji su do 1918. predstavljali revolucionarne izume u odnosu na parne mašine i zaprege, uvodeći motor, kvačilo, menjač i zadnji pogon.

Nakon udruživanja Mercedesa i Benza, u periodu od 1918. do 1938. godine, nastaje era klasičnih superautomobila, koju su karakterisale velike dimenzije i snaga, a najveća tehnička inovacija tog doba, predstavljala je pogon na prednjoj osovini, koju je uveo Citroen 1934. godine, svojim modelom Traction Avanti. Posle 1945. godine moderni automobili postaju pristupačniji prosečnim građanima, pa je akcent, umesto na dimenzije, stavljen na nisku cenu proizvodnje i održavanja.

Pored masivne površine izložbenog prostora, muzej fascinira raznovrsnošću istorijskih priozvođača automobila, pa posetioci neretko ostanu zbunjeni pred velikim brojem manje poznatih imena: Adler, Leon Bolless, BNC, Farman, Hispano-Suiza, Isota Fraschini, Mors, Piccolo, Talbot i mnogi drugi.

Remek-dela automobilizma zauzimaju poseban opuštajući prostor, a neki modeli su, sasvim zasluženo, postavljeni na masivne podijume, mameći čežnjive poglede ljubitelja četvorotočkaša. U delimično zamračenoj hali šljašte hromirani delovi karoserije od osamdeset najlepših modela iz tridesetih godina dvadesetog veka, a počasno mesto rezervisano je za Bugatti Typ 41 Royale, kojim je naftaš Džon Šekspir putovao Sjedinjenim američkim državama.

Odeljak posvećen automobilskim trkama nije ništa manje impozantan. Ovde su duž startne linije poslagani trkački bolidi koji su se još od 1908. godine koristili na trkama, uz detaljne opise modela i imenima njihovih vozača, od kojih i Fanđo, Sena, Prost, Pike, Šumaher, Hakinen i drugi. Ovde se sa razglasa mogu čuti fantastični zvuci sa starta trke Formule 1, od kojih se koža ježi, a adrenalin probija tavanicu.

Noviji Bugattijevi modeli takođe imaju poseban odeljak i ovde se nalaze sportske mašine, takođe u hronološkom redosledu, od Fricovog prvog Typa 35 B i Typa 40 iz 1929., preko čuvenog „EB 110 GT“, limuzine sa četvoro vrata Galibiera i prelepog Veyrona do rekordera Chirona i najnovijeg Diva. U prikrajku hale ponosno stoji autentični model agregata W16 koji je do nedavno držao rekord u brzini, među serijski proizvedenim automobilima, sa hiljadu konjskih snaga i postignutom brzinom od preko 400 km/h.

Veoma je zanimljiv interaktivni „istraživački“ odeljak muzeja gde se posetioci, pored višejezičnog audio-vodiča, mogu upoznati sa istorijskim razvojem automobilskih motora i principima njihovog funkcionisanja, pomoću interaktivnih animacija.

Proces restauracije klasičnih automobila može se pratiti dugim koridorom, gde su detaljno opisane operacije na pojedinačnim delovima šasije, karoserije, pogonskog sklopa i enterijera. U uglu velike hale je uprava fabrike „Peugeot Citroen“ iz Miluza prezentovala deo procesa proizvodnje modernog automobila, koristeći originalne robote sa pokretne trake postrojenja koji sklapaju školjku.

Da svim posetiocima muzeja nikada nije dosadno, tu su još mnogi zanimljivi sadržaji, kao na primer, fotografisanje u oldtajmeru, paljenje motora na kurblu, simulacija bočnog prevrtanja u automobilu, a za decu interesantan je električni karting, atelje za „popravljanje“ maketa i stolovi za crtanje automobila iz snova.

Pošto razgledanje celokupne postavke zahteva određenu fizičku kondiciju posetilaca, kustosi su obezbedili električni „vozić“, kojim se olakšava razgledanje eksponata. Koliko je personalizacija automobila tokom istorije bila važna, posetiocima dočarava velika zbirka unikatnih i serijskih figurica za hladnjake raznih proizvođača. Pored Mercedesovih trokrakih zvezda i čuvenih figura Spirit of Ecstasy sa modela „Rolls-Roycea (o čemu je u toku nedeljni serijal na AutoRepublici, uz najavu sutrašnjeg teksta baš o „duhu ekstaze“), mnogi vlasnici sa ponosom su se isticali raznim ljudskim, životinjskim ili drugim figurama u agresivnim, elegantnim ili humorističkim pozama.

Takođe je izuzetna postavka dečjih automobila sa pogonom na pedale ili poluge, za kojima smo, verujem, u dečje doba svi čeznuli.

Za predah tokom razgledanja mogu se koristiti dve kantine sa brzom hranom ili, uz toplu preporuku autora, argentinski restoran „Le Fangio“. Poznato vam je ovo ime? Svakako! Naime, ovaj „stejk-haus“ dobio je ime upravo po čuvenom argentinskom vozaču, Huanu Manuelu Fanđu, petostrukom svetskom šampionu koji je obeležio sredinu dvadesetog veka.

U lobiju restorana ponosno stoji originalni crveni Maserati „250 F“, bolid koji je „El Maestro“ koristio davne 1954. godine, kada je, po drugi put, osvojio svetski šampionat. Šteta je što, uz odličan srednje pečen odrezak i izvrsno francusko crno vino, gosti restorana ne mogu da čuju zvuk tog linijskog „šestaka“ za desert.

U sklopu jedne od kantina nalazi se prostrana trpezarija, gde je prilikom naše posete bio izložen jedinstveni Bugatti Chiron napravljen od takozvanih lego kockica u prirodnoj veličini. Potpuno funkcionalan model, poput onih skupih lego „Tehniks“ kompleta, poznate svetloplave boje, verodostojan je originalu do najsitnijih detalja, izuzev motora.

Za pogon nije korišćena W16 „zver“ sa hiljadu „konja“, nego standardni elektromotori i baterije iz lego setova. Njima ovaj prototip može da se kreće, ali samo do brzine od 5 km/h. Zvuk originalne „grmljavine“ maketa nam prezentuje sa zvučnika, a uključena je i naizmenična svetlosna signalizacija na vozilu.

Autentičan zvuk se, pak, može čuti na otvorenom delu muzeja, gde se često organizuje tematski defile raznih modela, a neki od njih se takođe mogu iznajmiti na nekoliko krugova.

Da je kolekcija Frica Šlumpfa vredna zaostavština, potvrđuje činjenica da je za jedan mercedes „Silver Arrow Type 154“ iz 1939. godine nepoznati imućni zaljubljenik, upravi muzeja nedavno izneo ponudu od prvo sedamnaest, a zatim i čak trideset miliona evra, koja je morala biti odbijena, jer su delovi francuske kulturne baštine, kao takvi, neotuđivi, reklo bi se i neprocenjivi.

Onaj osećaj blaženstva koji prosečnom ljubitelju automobila stvara sigurnost da se neke stvari jednostavno ne mogu kupiti, ali po pristupačnoj ceni ulaznice, ipak mogu videti, takođe nema svoju cenu.

Bojan Harnovski

(852)