Nikada povoljnija prilika da postanete vlasnik „Aston Martina“

Postoji ona izreka da automobilski proizvođač ne može da se pohvali dugom istorijom, ako iza sebe nema barem jedan promašaj. Definicija „promašaja“ je toliko širok pojam, da bismo je dugo mogli razmatrati u smislu obuhvata pojma, i verovatno se čak ni tada ne bismo složili, pošto mnogo aspetaka igra veliku ulogu. Primera radi, da li je model Isetta bio promašaj za BMW, samo zato što nije bio tradicionalni bavarski automobil, iako je zapravo spasio firmu iz Minhena i omogućio joj da opstane?

Ali ćemo se sigurno složiti da je model Cygnet bio jedan od najgorih pokušaja da se od „jeftinog napravi skupo“ i za takvu grešku Aston Martin će dugo da ispašta. Mada, i ovde bismo mogli da se vratimo na onaj prethodni komentar i da pričamo da li bi postojali Vantage, DB11 i DBS, da Cygnet nije odradio svoj deo posla. Možda bi, možda ne, ali potrebno je reći da i takvi „neuspesi“ imaju svoju dobru stranu. Naime, niski brojevi proizvodnje obično znače da su ti automobili veoma retki, i da će se uvek naći neko sa „posebnim“ ukusom da ih kupi.

Aston Martin Works je prodajno odeljenje britanske firme koje se bavi prodajom polovnjaka i trenutno poseduje Cygnet iz 2012. godine. Ali pre nego što donesemo zanimljive podatke iz ovog oglasa, moramo da kažemo nekoliko reči i o tome kako je ovaj mališan nastao i zbog čega je toliko kritikovan.

Sve je započelo još 2008. godine kada je Toyota premijerno prikazala mali gradski model iQ, za čiji razvoj se pobrinula francuska divizija. iQ je bio dugačak svega 2.985 milimetara, što ga je učinilo jednim od najmanjih automobila na svetu, a iako je ponuđen na gotovo svakom kontinentu, ni na jednom od njih nije ostvario zapaženi uspeh.

Pa šta je onda nateralo kompaniju kao što je Aston Martin, koja je poznata po skupocenim egzotičnim četvorotočkašima, da na bazi takvog vozila debituje sa svojom verzijom, u osnovi istog vozila?

Pa ništa drugo nego sve striktniji zahtevi Evropske Unije o potrošnji goriva i emisiji izduvnih gasova. Tako nešto nije predstavljalo problem za veće proizvođače, ili pak one koji zarađuje ogromne sume novca (Ferrari) ili iza sebe imaju bogatog vlasnika (Lamborghini), ali Aston Martin se našao u velikom problemu.

Ako je želeo da nastavi da prodaje spomenute modele Vantage, DB11 i DBS, britanski gigant je morao da pronađe način da neki drugi automobil „eliminiše, neutrališe“ njihovu potrošnju i prateće izduvne gase. I pronašao ga je tako što je tokom dve godine prodavao prepakovani iQ poznat kao Cygnet.

U prvom obraćanju medijima, glavni čovek kompanije Ulrih Bez je izjavio da će prioritet imati trenutni vlasnici Aston Martina i da će takvim kupcima Cygnet služiti kao drugi automobil u familiji, za potrebe kada moraju da voze u zakrčene centralne gradske zone. Ruku na srce, Britanci se zaista jesu potrudili da usavrše enterijer, koji je bio napucan kožom i opremom, dok je najveća vizuelna razlika ležala u masci hladnjaka.

Ispod haube se krio Toyotin 1,3-litarski benzinac u konfiguraciji s tri linijska cilindra koji je razvijao 97 konjskih snaga. Zahvaljujući masi od svega 988 kilograma, Cygnet je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 11,2 sekunde i dostigne maksimalnih 178 km/h. Najbitnije od svega, kombinovana potrošnja je iznosila 3,9 litre na 100 km/h uz CO2 emisiju od samo 110 g/km.

Aston Martin se nadao godišnjoj prodaji od 4.000 jedinica po početnoj ceni od 30.000 britanskih funti (32.990 evra), što je bila tri puta veća brojka u poređenju sa iQ, ali je tokom dve godine svega 300 kupaca odlučilo da potroši novac na Cygnet.

O specifičnom primerku iz naše priče nema mnogo detalja osim onoga da je proizveden u januaru 2012. godine i da je do sada prešao samo 18.000 kilometara. Njegova cena iznosi 36.950 funti (40.630 evra).

Možda jednog dana Cygnet i dobije poštovanje koje zaslužuje. Ne zato što je bio fantastičan automobil, već iz razloga što je sebe „žrtvovao“ da bi omogućio ostatku Aston Martina da nastavi da posluje kako zna i ume.

AutoRepublika

(2170)