Zašto su SAD raj i pakao za vožnju?

Stara izreka kaže da nekada isti ključ ume da otvori dvoja vrata, ona od raja, ali i ona od pakla. U automobilskom svetu, takvu teoriju bismo mogli da primenimo na mnogo načina, a onaj najzanimljiviji je taj, koji otprilike kaže da određena pravila koliko god da čine vožnju više privlačnom. toliko nam i odmažu. U ovom izdanju Glasa Republike ćemo se pozabaviti mojim viđenjem vožnje u Sjedinjenim Američkim Državama, gde živim i vozim već više od dvadeset godina. Neke stvari i okolnosti su čista pozitiva, drugi splet stvarnosti je puka negativa, a koja strana ipak dominira, zaključite sami nakon što pročitate članak.

Pa hajde da krenemo od onog najbitnijeg detalja, a to je da se vozačka dozvola može dobiti več sa 16 godina. I pod „vozačka dozvola“ ne mislim na neku probnu licencu, s kojom vožete voziti automobil sa tri točka, ili pak samo u društvu starijeg vozača, već stičete pravo da dobijete „punomasnu“ dozvolu koja vam omogućava vožnju svakog neteretnog proizvoda na četiri točka, od Smarta ForTwo pa sve do lakih komercijalnih vozila.

Zakon po tom pitanju varira između različitih saveznih država, a u vreme kada sam polagao vozački ispit u federalnoj jedinici Ajdaho, zahtevi su u najmanju ruku bili smešni. Naime, bilo je potrebno sa instruktorom voziti samo šest sati uz još dodatnih šest sati posmatranja drugog vozača. Zatim bi se uzimao pisani test, koji je bio sačinjen od 20 pitanja „na zaokruživanje“ (ponuđena četiri izbora od kojih je samo jedan tačan) i dobijala bi se vozačka dozvola.

Danas su zahtevi ipak nešto složeniji, pa vlasti u većini saveznih država Amerike traže da se vozi mnogo više, i to pod budnim okom instruktora, i uz dodatnu vožnju sa roditeljima u trajanju od godinu dana nakon što se položi test. Pa ipak, i pored toga, dobiti vozačku dozvolu je izuzetno lako ako uporedimo sa načinom sticanja iste u Evropi.

Zatim dolazimo do još jednog bitnog detalja, a odgovor će sigurno zadovoljiti sve one koji se pitaju zašto „Jenkiji“ prefiriraju velike i glomazne automobile koji su pri tom veliki potrošači goriva. Odgovor je prost, pa tako „preko bare“ zapremina agregata ne igra nikakvu ulogu u cenama registracije.

Dok je ostatak sveta uglavnom bio primoran da ograniči zapreminu na ispod 2,0 litara, Amerikanci nikada nisu imali taj problem. Samim tim, svaki put kada je falilo snage proizvođači bi podizali zapreminu agregata. Vrhunac je stigao krajem sedamdesetih godina prošlog veka, ali je od tada usledio postepeni pad. U saveznoj državi Viskonsin, na primer, godišnja registracija donosi 130 dolara troška, dok je litar benzina trenutno samo 1,90 dolara za galon (3,78 litara). Prevedeno na srpski jezik, za litru benzina je potrebno izdvojiti samo 49 dinara. Kako u takvim uslovima ne bi vozili veći i moćniji proizvod umesto manjeg i slabijeg automobila?

Povezano sa gornjom temom, Amerikanci su takođe uvek nudili i pristupačne performantne automobile. Dok se recimo Ford Mustang ili Chevrolet Camaro donekle smatraju egzotikom u Evropi, „preko bare“ ih ima kao mrava i to po izuzetno pristupačnim cenama. Primera radi, novi Mustang sa V8 motorom i 460 konjskih snaga košta „samo“ 35.300 dolara i definitivno je pristupačniji nego što je to slučaj u Evropi.

Za one kojima je to previše, izbor polovnjaka je pozavidan. Primera radi, u oglasima se može pronaći oko petnaestak godina star Pontiac GTO (u Australiji poznat kao Holden Monaro) za svega 6.000 najmanjih zelenih novčanica. Potrebno je reći da je ovog sportistu pokretao identičan motor sa 400 „konja“ kao i Chevrolet Corvette, pa poenta ove priče jeste da je izbor moćnih polovnjaka dosta veliki i nećete morati da izdvojite ogromne sume novca na njih.

Ako vam je i GTO skup, onda se za ispod 1.000 dolara može kupiti i Mustang iz generacije 1999.-2004. Istina, nije ni približno moćan kao spomenuti Pontiac, ali teško da igde drugo u svetu možete da dobijete kupe sa zadnjim pogonom i V8 motorom s 260 „grla“ za takav novac.

Hajdemo dalje sa pričom i da kažemo pa reči na račun autoputeva. Amerika ih ima u dužini od 260.000 kilometara, na koji način je to vodeća država u svetu. Cifra je još impresivnija kada kažemo da u iznetu brojku nisu uračunati manji putevi, već samo oni najveći pod oznakom NHS (National Highway System). Iako je avionski saobraćaj jako razvijen u Americi, „Jenkiji“ jako vole da voze i nije retkost da putuju automobilima, čak i ogromne distance. Većina autoputeva je široka, sa velikim brojem traka i kvalitetnim asfaltom, a tokom zimskih meseci čišćenje snega i leda je vrhunsko.

Naravno, na sve pozitive postoji i veliki broj negativa, pa ću se u nastavku priče pozaviditi i njima.

Za početak, Amerikanci (i veliki broj doseljenika) su izuzetno loši vozači. Kako i ne bi bili kada dobijaju vozačku dozvolu praktično na „lepe oči“? Kad kažem „loši“ ne mislim na to da namerno pretiču preko pune linije, ili pak da prolaze kroz crveno svetlo pet sekundi nakon što se ono upali.

Nikad neću zaboraviti beogradske gužve kada bi gledao i praktično „divio“ se vozačima koji, iako ne poštuju pravila, opet se nekako izvuku iz takve situaciji, a pri tom zamišljao šta bi tipičan „Jenki“ uradio. Ono šta bi taj neki Amer uradio, jeste verovatno zaustavljanje i gledanje oko sebe, u prevelikoj zbunjenosti da bi se uopšte pronašlo rešenje.

Amerikanci nisu bahati u saobraćaju (barem ne u onim gradovima koji se ne zovu Njujork, Čikago ili Los Anđeles), ali opet ne poštuju osnovne zakone i ne razmišljaju glavom. Sigurno smo svi čuli one priče kako je tamo neki vozač završio u jezeru ili okeanu zato što je slušao GPS vodič i nastavio da vozi do vode jer mu je tako rečeno. Često su na telefonu, a tako dok voze i šminkaju se, jedu, piju kafu, đuskaju uz radio i ko zna šta već.

A zašto su loši vozači? Jedan od razloga je sigurno taj što im država daje vozačku dozvolu pre nego što su spremni da samostalno sednu za volan. Ali, mladi vozači su tek prvi od problema. Statistika pokazuje da su najopasniji vozači u saobraćaju oni koji su uveliko u penziji. Nije retkost da vidite stariju osobu, u trideset godina starom Buicku, kako jedva viri preko volana, a država će joj omogućiti da poseduju vozačku dozvolu sve dok je u stanju da svake dve godine pređe testove vida.

Da, starijim vozačima niko ne testira reflekse i kako generalno voze, pa pod uslovom da uspevaju da prođu spomenuti oftalmološki test, oni mogu voziti čak i kad uđu u devetu ili desetu deceniju života.

Tu naravno dolazimo i do velikog broja imigranata, posebno onih iz Indije, Kine, Japana i sličnih azijskih država. Pričamo o ljudima koji su u prošlosti najčešće koristili bicikl kao svakodnevno prevozno sredstvo, a sad su odjednom svi seli za volan. Ne znam da li postoje neka istraživanja zašto su Azijati toliko loši u vožnji, ali sam primetio da nemaju ni najmanje osećanje za distancu i prostor. Ako vidite Toyotu Prius kako se kreće na autoputu u desnoj traci i pri tom ide 15 km/h ispod ograničenja, šanse su velike da će za volanom biti Azijat ili pak penzioner.

Naravno, „Jenkijima“ je u imperativu da što više vozača ima, bez obzira da li su dobri ili loši. Jer veći broj vozača rezultira u većem broju prodatih automobila, koje je potrebno „napojiti“ i osigurati, a što ih se više slupa, to će se novi četvorotočkaši bolje i brže prodati, na koje će opet biti obračunata premija osiguranja, i to po pravilu u većem iznosu. U suštini, puni se kasa privatnih kompanija, a samim tim i državni budžet.

Iako „preko bare“ postoje savremeni autoputevi, većina njih još uvek ima izuzetno rigidna ograničenja brzine kretanja vozila. Zaboravite na nemački autoban i slične puteve za vožnju. U Americi postoji samo kratka distanca jednog od autoputeva u saveznoj državi, Montani gde ograničenje ne postoji.

Teksas se može pohvaliti najlabavijim ograničenjem tog tipa (136 km/h) dok je u ostalim saveznim državama ono obično strogo i brzina je limitirana na 106 km/h oko gradova i maksimalno 120 km/h izvan gradova. Statistika pokazuje da je Amerika poseduje najstrožije zakone povodom ovog pitanja, od svih razvijenih država, pa se mnogi često pitaju koja je svrha proizvoditi onako moćne automobile ako ih zakonski možete voziti tek nešto brže od 100 km/h?

Tako da na kraju možemo da zaključimo da je Amerika raj i pakao za vozače. Raduju se klinci kada polože vozački sa samo 16 godina i dobiju moćan prvi automobil, bez da mnogo brinu o cenama benzina i registracije, a u dosta slučajeva njihovi roditelji su ti koji imaju veće troškove.

Autoputevi su odlični iako na njima ima dosta loših vozača. I gotovo svako može da ima moćan automobil, s kojim će osetiti samo mali delić mogućnosti koje on nudi. Sami donesite zaključak šta vam odgovara – da vozite Golfa dizela brzinom od 180 km/h na pomenutom autobanu, ili pak Forda Mustanga sa 460 „konja“ tek nešto brže od 100 km/h …

Zoran Tomasovič

(12903)