Ugljen-dioksid iz atmosfere bi mogao biti gorivo budućnosti (VIDEO)

Izvlačenje ugljen-dioksida iz vazduha uz pomoć adekvatne tehnologije nije nova stvar. Ta mogućnost postoji još od sredine pedesetih godina prošlog veka. Ipak, do sada je nekako bila ispod radara jer je smatrana preskupom, odnosno da beneficije koje donosi nisu bile u skladu s troškovima. Međutim, nova procedura pod imenom „direktno hvatanje vazduha“, razvijena devedesetih, mogla bi da promeni stvari. Doduše, još uvek nije isplativa za masovnu upotrebu, ali bi u perspektivi mogla da bude.

Jedna od kompanija koje prednjače u ovoj oblasti je Carbon Engineering (CE), koji inače podržavaju Bil Gejts, BHP, Oxy Low Carbon Ventures i Chevron Technology Ventures.

Neki kritičari kažu da činjenica što ovu tehnologiju podržavaju naftne kompanije, poništava prednosti koje bi mogla da donese. Ipak, CE već poseduje jedan pogon koji ne samo što prikuplja CO2 iz atmosfere, već ima sposobnost da ga pretvori u gorivo. To je zaista značajna i potencijalo velika stvar, koja ne bi trebalo olako da se prenebregne.

Kako funkcioniše prikupljanje ugljen-dioksida iz atmosfere i njegovo pretvaranje u gorivo?

Pa, nije reč o bilo kakvoj magiji, daleko od toga. Proces se naziva „od vazduha ka gorivu“, često i A2F, a ostvaruje se kroz tri glavna koraka. Najpre, CO2 iz okolnog vazduha se hvata uz pomoć ventilatora i izvesnih struktura u vidu pčelinjeg saća, koje zarobljavaju njegove molekule.

Zatim, putem elektrolize se izdvajaju vodonik i kiseonik iz vode, da bi u finalnoj fazi ugljen-dioksid bio pomešan s vodonikom, a taj miks bio sintetizovan u gorivo.

Zvuči suviše dobro da bi bilo istinito? Zapravo, zaista je tako jednostavno. Jedini problem je izvor elektriciteta koji se koristi za proces elektrolize (kao i napajanje čitave A2F fabrike). Ukoliko bi energija dolazila iz obnovljivih izvora, proces bi bio u potpunosti ekološki prihvatljiv, bez štetne emisije i nusproizvoda. Na kraju krajeva, ukoliko se i sagori nešto goriva da bi proces tekao, ta emisija se može iskoristiti za ponovnu eksploataciju dotičnih hemijskih komponenti.

Koje su odlike goriva dobijenog na ovaj način?

Po šefu CE-a, Stivu Oldamu, gorivo proizvedeno  uz pomoć navedenog procesa je zapravo superiornije u odnosu na ono koje se dobija na tradicionalan način kroz procesuiranje nafte. On čak ide toliko daleko da tvrdi da ono ne samo što sagoreva čistije (i samim tim manje zagađuje, posebno jer nema tragova sumpora), već motoru pruža više snage u odnosu na pandane bazirane na „crnom zlatu“.

Zašto se onda ova stvar ne proizvodi u većim količinama, pitanje je koje se nameće. Odgovor je da su troškovi proizvodnje i dalje visoki u poređenju s tradicionalnim fosilnim gorivima. Međutim, CE kaže da planira da komercijalizuje stvari u narednih pet godina.

Najveću prepreku predstavljaju troškovi proizvodnje vodonika, koji se dobija iz molekula vode, jer je to proces za koji je potrebno mnogo električne energije. Kada bi se vodonik, koji je inače najprisutniji hemijski element u univerzumu, dobijao na neki manje komplikovan i jeftiniji način, cena sintetičkog goriva bi dramatično pala.

Zašto se kompanije poput Carbon Engineeringa udružuju s naftnim gigantima?

CE kaže da im je potrebna finansijska i tehnička podrška etabliranih igrača na globalnom naftnom tržištu. Predstavnici firme su izjavili da naftne kompanije ne doprinose razvoju tehnologije samo iz razloga da bi je kasnije otkupile i skrajnule, te nastavile da prodaju naftne derivate po starom.

Stvar je u tome što bi se uz pomoć tih globalno prisutnih etabliranih igrača, distribucija novog goriva obavljala mnogo brže i efikasnije do krajnjih potrošača kroz već postojeće mreže, nego u slučaju ograničenih finansija i resursa kompanija poput Carbon Engineeringa. Ukoliko to jeste slučaj, možda bi naftni giganti premestili fokus s vađenja i procesuiranja nafte na mnogo čistiju tehnologiju, koja bi im, sem što bi u međuvremenu očistila atmosferu planete, donela i veliki profit.

To bi bio ogroman zaokret u odnosu na aktuelni poslovni model, i na prvi pogled se čini malo verovatnim, međutim, kao što se donedavno činilo nemogućim da u automobilskoj industriji dođe do velikih promena i okretanja ka električnom pogonu, zašto i naftna industrija ne bi ušla u svojevrsnu tranziciju?

Naravno, čak i ukoliko dođe do takvog scenarija, on se neće desiti preko noći. Kompanije izvlače naftu iz zemlje preko sto godina, u međuvremenu stekavši prilično loš imidž. To je razlog više da budu zainteresovane za opciju koja se može ispostaviti mnogo dugoročnijom od ove trenutne, zagađivačke.

AutoRepublika

(431)