Nissan Altima SR – Ubica iz senke

Ukoliko pogledamo situaciju s limuzinama u takozvanoj “mid-size“ (srednjoj) klasi na američkom tržištu, situacija se nije mnogo promenila već dugo vremena. Toyota Camry je najpouzdanija, Honda Accord najviše sportski orijentisana, a na ostalim proizvođačima je da se međusobno bore ko će “ukrasti“ mali broj ostalih kupaca koji nekim čudom ne žele jednog od dva japanska velikana. Međutim, u poslednjih pet-šest godina situacija se naglo promenila i odjednom Nissan Altima dominira među kupcima. Možda ne toliko koliko Camry, ali dovoljno da nadmaši Accord i izbije na drugo mesto po prodaji u klasi. Testirao sam jedan od modela iz 2019. godine da se uverim zašto je tako.

Kratka istorija

Altima je na američkom tržištu debitovala 1993. godine, ali trebaće da prođe mnogo vremena pre nego što stekne ime za sebe. Iako je razvijen kao model specifično za “Jenkije“, Altima je pružala relativno male dimenzije i samo jedan benzinski agregat od četiri cilindra, pa gotovo niko nije bio iznenađen što je prodaja izostala. Tek dolaskom treće generacije devet godina kasnije, kupci počinju da primećuju ovaj automobil zahvaljujući većim dimenzijama i novom V6 motoru sa 260 konjskih snaga (identičan agregat se ugrađuje i u Nissan 350/370Z).

Od tada Altima je postepeno krala kupce od konkurencije do te mere da je 2014. godine prestigla Accord i izbila na drugo mesto u klasi po prodaji sa čak 335.644 isporučenih jedinica. Uspeh je ostvaren zahvaljujući poboljšanju kvaliteta, ali i visokoj prodaji u flotne svrhe. Slično kao i većina limuzina, Altimina prodaja je značajno pala nakon “invazije“ terenaca i krosovera pa je prošlogodišnja prodaja iznosila “samo“ 209.146 vozila, što je najmanja cifra u poslednjih 15 godina.

Testirani model

Na testu se našla Altima iz 2019. godine u SR paketu opreme. On predstavlja jednu od jeftinijih opcija, pa se tako S nalazi ispod, a SV, SL i Platinum iznad. Odlikuje ga 2,5-litarski benzinski motor, CVT menjač i početna cena od 25.700 dolara.

Dizajn

Nije teško zaključiti da je Altima stilski izuzetno privlačan automobil. Dok su prethodne generacije delovale kao “parče plastike koje se istopilo na suncu“, novitet donosi izuzetno čiste linije koje su usavršene na nekim drugim modelima kompanije (pre svega Rogue i Pathfinder). Mnogi su optužili Nissan da je kopirao Chrysler 300 i razne Audijeve modele sa maskom hladnjaka, ali nisam jedan od onih koji dele mišljenje. Da, maska je poveća i tu se sličnost završava.

SR je opcija od samo 1.600 dolara više u poređenju s osnovnim paketom S, ali je vredna svake pažnje. S njom dobijate hromiranu masku hladnjaka (na S ona je plastična) kao i relativno velike 19-inčne hromirane felne (S se može naručiti samo sa neprivlačnim sivim plastičnim ratkapnama). Ako to nije dovoljno, onda su tu i LED osvetljenje, retrovizori na dugme i dvostruki završetak izduvnih cevi. Ostali paketi opreme su bolje opremljeni po pitanju enterijera, ali se stilski gotovo i ne razlikuju. Štaviše, čak i Platinum koji sa punom opremom lagano ulazi u teritoriju luksuznog Infinitija takođe pruža “samo“ 19-inčne felne, mada su one nešto dopadljivijeg stila.

Enterijer

Kada je treća generacija debitovala 2002. godine, jedna od glavnih karakteristika koja je promenila percepciju kod kupaca je fantastično organizovani enterijer. Altima još uvek uvek oduševljava povodom ovog pitanja i teško da postoji bolji automobil u klasi kada je reč o lakoći korišćenja svake funkcije. Za početak, preglednost je izuzetna. Iako je zadnji deo krova nešto niži u poređenju s prednjim, nećete imati problema da vidite celokupni mrtvi ugao. Nissan se potrudio da pruži i senzore koji će vas upozoravati kada do toga ipak dođe, ali u testiranom modelu nije bilo velike koristi od njih. Ne znam da li je reč o mehaničkom kvaru ili se možda oni mogu isključiti (mada ne vidim što bi neko to uradio), ali se u nijednom momentu nisu aktivirali kada bi se drugi automobil nalazio pored mene.

Odlično organizovan enterijer je nastavljen i sa komandama. Broj dugmića je minimalan i većina komanda se nalazi na povećem 8,0-inčnom monitoru. Altima stiže sa dosta standardne opreme kao što je povezivanje na mobilni telefon preko Apple CarPlay i Android Auto funkcija, besplatnim SiriusXM satelitskim radiom na tri meseca, zatim volanom i komandnom tablom prekrivenim kožom, vozačevim sedištem koje se pomera u osam različitih smerova i naravno prozorima i vratima na dugme. Za sledeći paket opreme, SV, je potrebno izdvojiti oko 2.000 dolara više, a za takvu sumu enterijer postaje bogatiji s mogućnošću paljenja mašine na dugme, uz prisustvo više senzora bezbednosnih sistema i automatske klime, dok se SL i Platinum orijentišu na kožna sedišta, premijum zvučni sistem i više elektronike. U suštini, Nissan je ponudio za svakoga po malo i ni po čemu ne zaostaje za konkurencijom.

Voleo bih da mogu da kažem da je jedina kritika uperena senzorima, ali nažalost nije. Završna izrada Nissana nije na vrhunskom nivou već neko vreme, a u ovom slučaju sam imao problem da zatvorim i zadnja vrata. Nakon nekoliko pokušaja jačeg lupanja, koje je vratilo sećanja vezana za Yugo i Stojadin, ona bi se konačno zatvorila, ali sam vremenom izgubio volju da ih opet otvaram, jer sam znao šta me čeka. Nissan kaže da je bezbednosna oprema vrhunska i možda je u pravu, ali je tokom testa otkazao minimalno još jedan senzor. Naime, iako je pojas bio zavezan sve vreme lampica mi blicala (a zatim i pištala) da nije. U suštini, više nego dosta sitnih “gremlina“ za automobil koji je star manje od godinu dana.

Moram spomenuti i par reči na račun završne izrade koja je, takođe nažalost, ispod proseka za 2019. godinu. Ne može se reći da je preterano loša, ali ipak zauzima samo dno među konkurentima. To možda i ne bi bio problem da je reč o proizvodu koji je na zalasku karijere, ali sadašnja generacija je debitovala pre svega godinu dana. Nissan se potrudio da prikrije neke nedostatke tako što bi ih prekrio jeftinom imitacijom kože ili postavio u ćošak, ali škripa jeftinih materijala olako odaje poreklo.

Mehanika

Barem kada je reč o standardnom agregatu, japanski gigant nije previše eksperimentisao. Reč je o veoma poznatom 2,5-litarskom benzincu koji razvija 182 konjske snage i 244 Nm obrtnog momenta. Kada je originalno debitovao davne 2000. godine, ovaj motor je zadesio skandal s visokom potrošnjom ulja, ali Nissan ga je unapređivao do te mere da je danas bez mane.

Za one koji žele više, tu je i opcioni 2,0-litarski turbobenzinac. On je relativno skupa opcija i potrebno je izdvojiti čak 4.050 dolara više, a zauzvrat vlasnik se može pohvaliti sa 268 “konja“ i 380 Nm obrtnog momenta. Prethodni V6 više nije u ponudi zbog niske potražnje.

Pogon na prednje točkove je standardan na svim verzijama sa izuzetkom Platinuma. Uzgred, Platinum je jedini gde je pogon na sva četiri standardan, a zanimljivo je da se on ne nudi sa 2,0-litarskim turbom kod ostatka ponude već samo 2,5-litarskim atmosfercem. U tom slučaju, vlasnik mora da izdvoji još 1.400 dolara. Kada je reč o transmisiji, CVT je jedini u izboru. Slično kao i kod V6 agregata, Nissan je u prošlosti nudio i manuelni menjač, ali se veoma mali broj kupaca odlučio za njega. Ni prethodna automatska transmisija više nije u ponudi, pošto se CVT pokazao kao niži potrošač. Nissan nema baš najbolju reputaciju sa CVT-om, posebno u manjim modelima kao što su Versa i Sentra, ali u slučaju Altime reputacija o pouzdanosti je relativno dobra.

Utisak u vožnji

Altima obavlja gotovo sve poslove bez greške, a iako se ni u čemu ne izdvaja, takođe ni u čemu i ne zaostaje za konkurencijom. Kao što sam spomenuo ranije, preglednost je izuzetna čak i kada vam zakažu elektronska pomagala pa se definitivno ne bih oslanjao na njih. Pretraga na internetu nije pokazala da je takav problem čest, pa ću zaključiti da mi je jednostavno dopao jedan od retkih automobila koji možda i nije trebalo da bude prodat.

Udobnost je zadovoljavajuća, ali je buka nešto veća nego što bi trebalo da bude. To se pre svega odnosi na brzine veće od 120 km/h, kada loša izolacija od vanjske buke definitivno dolazi do izražaja. Sedišta su velika i komotna za vožnju na duže relacije, a Altima posebno oduševljava po pitanju prostora na zadnjim sedištima. Smatram da je ovo velika prodajna karakteristika pošto su većina vlasnika Nissanovog velikana porodični kupci sa decom. Zadovoljavajuće ocene dobijaju i kočnice. Bilo bi preporučljivo da automatsko kočenje u slučaju opasnosti na putu bude dostupno i na jeftinijim paketima opreme, ali za sada ono je standardno samo na Platinumu i opciono na SL-u.

U vreme dok su konkurenti uglavnom prešli na manje turboagregate, Nissan i dalje pruža relativno veliki benzinac od četiri cilindra. S njim nećete sigurno imati problema u svakodnevnoj vožnji. Ubrzanje do 100 km/h iznosi 7,7 sekundi, što je za koju stotinku sporije nego Ford Fusion ili Honda Accord sa 1,5-litarskim turbo benzincima, ali u samom rangu sa Toyotom Camry 2,5. Japanski gigant smatra da je potrošio mnogo truda i novca da usavrši svog benzinca i da bi novi turbo agregat bio potez iz početka sa uklanjanjem mana.

Prema fabričkim brojkama, potrošnja u gradu bi trebalo da iznosi 9,1 litar na 100 kilometara, dok je na auto-putu za 2,5 litra manja. Na testu ona je bila nešto veća i iznosila je 8,2 litra, ali pritom treba spomenuti da je klima neprestalno radila i da je vožnja obuhvatila i planinske delove savezne države Viskonsin.

Cena

U Americi početna cena iznosi 24.100 dolara, dok je za model kao što je testirani  potrebno izdvojiti 25.700 dolara. Za Platinum sa punom opremom ona može preci cifru i od 40.000 dolara, ali pritom treba spomenuti da Nissan ima jedne od najvećih popusta u automobilskoj industriji „preko bare“. Nije retkost da nova Altima košta i do 6.000 dolara, a da se modeli stari godinu dana sa tek nešto više od 10.000 milja budu i upola jeftiniji od novih.

Zaključak

Nissan je definitivno odlično proučio američko tržište i ne iznenađuje što je prošle godine isporučio oko 1,4 miliona primeraka u ovoj državi. Karlos Gosn je pokazao da je ekspert po pitanju održavanja troškova niskim pa tako Nissan, i pored rekordno niskih popusta, opet uspeva da ostvari profit. Ovo je jedna od kategorija s kojom Nissan uspeva da privuče toliko kupaca, a to je niska cena. Tu zatim dolazimo do još nekoliko kategorija koje su veoma bitne „Jenkijima“, kao što su svež dizajn, prostran enterijer i dosta opreme. Altima možda nije dobra kao Toyota Camry ili Honda Accord, ali shvatite ga kao automobil koji će vlasnik moći da zameni kada ga otplati i opet će verovatno finansijski bolje proći nego kod bilo kog rivala …

Tekst: Zoran Tomasović

Fotografije: Željan Tomasović

Uredio: Pavle Barta

	Dobre strane:
	Privlačan dizajn, niska cena, dosta standardne opreme, prostran enterijer.
	Loše strane:
	Ne baš najbolja završna izrada, problematična elektronika, loša preprodajna vrednost

(1825)