Baltička veza

Flensburg ovde, maleni grad na samom severu Nemačke, koji se svakog jutra budi sa spoznajom da je Baltičko more i dalje tu, te da će cene hrane u Aldiju i Peniju i danas stvarati zavist bogatijim komšijama iz Danske. Stanovnici severne kraljevine će, zarad deset evra uštede, prelaziti i 50 kilometara u jednom pravcu, ne bi li natovarili prehrambene i higijenske proizvode u svoje, vlagom načete automobile. I tako svaki dan. Prodaja i kupovina svega i svačega. Samo da se obrće.

Pogranični gradovi su mesta u Evropi gde najlakše možete svedočiti besmislenom potrošačkom mentalitetu. Ono što je za ljude u Srbiji Segedin ili Temišvar, za Dance je to Flensburg. Ali, ono što para srce jeste podatak da su cene u ovdašnjim radnjama niže od onih u Srbiji, niže i od onih u navedenim gradovima. Kako objasniti da kilogram sira (na primer gaude) koji se proizvede u Nemačkoj, može koštati manje od 5 evra?

Radnik u nemačkoj mlekari ima barem 4 puta veću platu od srpskog kolege, dok šofer koji će prevesti taj sir, te prodavac koji će vas sa osmehom sačekati na kasi i isti naplatiti, imaju 4-5 puta veće plate od onih u Srbiji za ista zanimanja. Ja nisam ekonomista, te se ovom temom ne bih dalje bavio.

Ono što razumem jeste da se ovde vozi bez ograničenja brzine na brojnim deonicama auto-puta. Zemlja koja je evropski lider u proizvodnji automobila, mora nekako da stimuliše kupce četvorotočkaša koji idu sve brže. Zašto bi iko kupovao modele automobila koji mogu praktično da razviju brzinu od 280 kilometara na sat, ako je to samo u teoriji? Ovako, kada se nađete sa svojim 17 godina starim automobilom na putu između Flensburga i Hamburga i oduševljeno vozite „160“, predlažem da obavezno idete desnom trakom, zato što će vas veoma brzo preteći neko ko vozi, možda i „280“.

Pored ovoga, Nemačka stimuliše svoje vozače i cenom goriva. Dizel je tako moguće kupiti u rasponu od 1,15 do 1,29 evra po litru, dok je benzin oko 1,36-1,45 (a ovo je godina kada je gorivo poskupelo). Sećam se da sam pre godinu i po mogao naći dizel i za 1,05.

Tehnički pregled automobila se ovde radi na dve godine, ali je potrebno da osiguranje plaćate jednom godišnje. Ono standardno, u zavisnosti od prve registracije i broja godina bez štete, iznosi otprilike dvostruko od iznosa koji je potrebno platiti u Srbiji za obavezno osiguranje. Moj Freelander koji je 2002. godište, a koji sam dovezao iz Srbije, je bez teškoća prošao tehnički pregled, a osiguranje za njega je nešto više od 400 evra godišnje. S obzirom da mu je motor Euro 3, nisam u mogućnosti da u Hamburgu i još par gradova provozam ovog zelenog lepotana baš svim ulicama.

Sve gore navedeno, a što bi naivnog čitaoca Autorepublike (ako takav postoji) moglo navesti da pišem iz raja na zemlji, ima svoju cenu. Cena se ogleda u odnosima među ljudima koji su značajno drugačiji nego što su oni u južnim zemljama. Već čujem da neko dobacuje: „Koga bre zani-aju odnosi, kad je sir 5 evrića i dizel jeftiniji od benzina!? Kome još trebaju prijatelji, kad možeš da izletiš na autoput i – poletiš“?

Ovde je bitno da se radi i zaradi, pa da se onda par puta godišnje ode na odmor i oseti život. Ipak, to ne znači da se između dva odmora ništa ne dešava. Nemci često idu u restorane na ručak ili večeru, a vikendom se ponekad izađe sa društvom na pivo ili koju čašu vina. Priroda u ovom delu Nemačke je takva da, kada je sunčano, možete doći do obale Baltika i sunčati se ili raspaliti roštilj, a kada je toplo (a tu mislim na avgust) moguće je i kupanje. Veliki broj Nemaca iz unutrašnjosti dolazi u Flensburg ili na ostrvo Zilt (Sylt) i vidi se da su ponosni na ove pejzaže i da im prija da tu borave.

Kao neko ko je po profesiji psihoterapeut, mogu da primetim da je ovde odlazak na psihoterapiju kao i odlazak kod bilo kog drugog specijaliste za ljudsko zdravlje, bez stigme i stida. Za prvi termin psihoterapije čeka se i do godinu dana, a razlog tome je… novac. Psihoterapija se ovde dotira od strane države, odnosno, privatne prakse naplaćuju svoje usluge preko zdravstvenog osiguranja. Naravno, postoji i opcija da se psihoterapije plaćaju iz svog džepa i tada su čekanja nešto kraća.

I sada da se vratim na odnose među ljudima. Ako ste sami, bez porodice ili ikoga ko bi sa vama delio ovaj hleb, mislim da Nemačka nije opcija za ljude s juga. Ovde su ljudi više usmereni na sebe, što nije samo po sebi loše, ali je drugačije od onog na šta smo navikli. Postoje dakako pojedinci koji su spremni na ovakvu žrtvu koja bi trajala par godina, ali kada podvučemo crtu, mislim da je cena previsoka.

Dolazi po pravilu do depresije, otuđenja od sebe, psihičkih promena koje se neprimetno podvuku pod plaštom svakodnevnice. Ovo ne važi za osobe koje su materijalno usmerene i kojima je cilj života da… naprave kuću s kipovima lavova. Ipak, egzistencijalni strah koji postoji kod većine ljudi, tera nas da radimo stvari koje možda i ne želimo.

Ako planirate na ovu stranu i imate osobu koja bi vas pratila, onda ćete ovde pronaći mesto za ostvarenje. Ne, nije idealno i na sve se čeka mesecima, ali opet, ne postoji pritisak koji u Srbiji davi, a to je onaj koji dolazi od svakodnevne političke tenzije. I to je jedan od najvećih utisaka koje imam. Najiskrenije verujem da mnogi ljudi sa prostora bivše Jugoslavije žive tuđe živote. Srbija je jedna od nekoliko zemalja gde se profesija političara toliko reklamira.

Umesto da se političari bave svojim poslom i puste druge ljude da žive svoje živote, oni su uspeli da ubede mnoge kako je njihova profesija toliko bitna. A to nije tako, jer politika je delatnost kao i svaka druga. Ako mi ne verujete, pitajte se kako to da je u mnogim zemljama većini ljudi nepoznato ko im je ministar spoljnih poslova ili čak premijer. Da li u tim zemljama političari ne rade svoj posao ili se možda ne oglašavaju toliko često? Ovo vam pišem kao neko ko je, pre psihologije, prvo diplomirao političke nauke.

Zato, ako ovo čitate iz Srbije, pokušajte da isključite dnevnu politiku iz svog života. Smanjite boravak na portalima koji se prvenstveno bave politikom (mislim da osiromašuju život više od porno sajtova) i probajte da stvorite svoj svet koji ćete zaštititi od spoljnih uticaja. Niko ne kaže da je lako, ali je moguće. Tek tada možete osetiti da je život prepun lepih trenutaka i slika. Ako ne ide, ne stidite se da radite na sebi i da se obratite za pomoć.

Flensburg ovde, maleni grad na samom severu Nemačke, s nekih osamdesetak hiljada duša, gde ima i nas nekolicina s prostora Balkana, koji se svakog jutra budimo sa spoznajom da je Baltik i dalje tu, a za Dance nas baš briga.

Nemanja Ćirilović

Autor je psihoterapeut i master psiholog

(643)