Slobodni elektron

U želji da pronađu alternatvna rešenja za individualni transport Parižana, a sve u cilju smanjenja zagađenja, opštinske vlasti ponudile su pre više godina na desetine hiljada bicikala za javnu upotrebu. S vremenom, ovakav potez pokazao se posve opravdanim, za razliku od električnih trotineta, koji su uneli pravi haos.

Priča počinje pre bezmalo deset godina, kada su francusku prestonicu i ostale velike gradove preplavili bicikli za javnu upotrebu, nazvani Velib (skraćenica od reči „velo“, odnosno bicikl i „liberte“). U tu svrhu, predviđeno je na stotine „stanica“, postavljenih nedaleko jednaeod drugih, kako bi zainteresovani mogli na brzinu „uzjahati“ bicikle, koji će nakon upotrebe odložiti blizu željene destinacije.

Sve je veoma dobro funkcionisalo, no nakon odluke gradskih vlasti od pre dve godine da „biznis“prepuste drugoj kompaniji (pod vrlo sumnjivim okolnostima…), nastupio je period beskrajnih radova na infrastrukturi. Nespremna za ovako obiman posao, ova ni do današnjeg dana nije uspela otkloniti sve logističke i druge probleme, što je otvorilo vrata alternativnom prevozu „od ćoska do ćoska“, odnosno električnim trotinetima.

Za nepunih godinu dana, na ulicama i trotoarima osvanuli su „mali zeleni“ – trotineti američke kompanije Lime, specijalizovane za iznajmljivanje ovakve vrste dvotočkaša. I to ne samo u Parizu, već i drugim velikim francuskim i evropskim gradovima (Lion, Berlin, Frankfurt, Prag, Beč, Budimpešta, Brisel, Lisabon, Stokholm…).

Odmah nakon Limea, pojavili su se i ostali konkurenti, kao što su Bird, Flash, Bold, Jump (vlasnistvo UBER-a), Wind.., tako da se po slobodnoj proceni najmanje 20.000 ovakvih naprava trenutno kotrlja ulicama Pariza, ne računajući privatne električne trotinete, isto tako veoma brojne. Uspeh je bio momentalan, i staro i mlado bacilo se na trotinete, pre svega zbog jednostavnosti koncepcije i niske cene iznajmljivanja. Naime, za razliku od spomenututog Veliba, ovde nema potrebe za takozvanim stanicama, trotineti, ali i bicikli drugih kompanija, kako električni tako i obični, mogu se preuzeti i ostaviti bilo gde: ispred stana, posla, metroa, prodavnice, na ulici ili trotoaru.

Aha, kažete, priča postaje interesantna, posebno jer vam za iznajmljivanje treba samo smartfon i par sekundi. Dobro, prethodno je ipak neophodno učlaniti se preko interneta, te ostaviti svoje podatke i „otisak“ kreditne kartice, u slučaju da trotinet „ispari“… Dakle, želite li se poslužiti jednom ovakvom napravom, dovoljno je samo osvrnuti se levo-desno (ima ih svuda), ili potražiti na vašem telefonu poziciju najbližeg. Zatim se skenira „QR“ šifra na upravljaču, kako bi se odblokirao i pokrenuo električni motor.

Da bi se ubrzalo neophodno je odgurnuti se malo nogom, kao kod klasičnog trotineta, dok se brzina reguliše ručicom nadohvat desnog palca. S leve strane je kočnica, koja reaguje samo na zadnji točak. Maksimalna brzina je navodno ograničena na 24 km/h, no lično sam se uverio da lako prebaci 30 km/h (spominje se čak i 40 km/h), posebno ukoliko je baterija puna, ili se spušta nizbrdicom.

Električni motor snage je 250 W, i poseduje autonomiju do 50 kilometara. Prilika za test vožnju ukazala mi se više puta, jer, kao što ste mogli pretpostaviti, kao i druga, i moja deca često koriste ovakve naprave. Nateraše me tako da pod stare dane rizikujem da završim u bolnici, jer električni trotineti nisu nimalo bezazleni. Za razliku od bicikla, prilično su nestabilni, posebno ukoliko ih nikada niste vozili, ili je put klizav. Minijaturni točkovi ne mogu da obezbede stabilnost jednog bicikla, a spomenuta kočnica lako blokira zadnji točak, što se često završava padom. Osim toga, ovaj trotinet veoma dobro ubrzava, maksimalnu brzinu dostiže već nakon pedesetak metara, što isto tako zna da iznenadi neiskusne vozače.

Treba ipak reči da je Lime trotinet jedan od možda i najboljih od svih ponuđenih (za sada je prisutno 12 proizvođača), zbog čeka sam ga i izabrao na test. Moguće ga je i kupiti, cena iznosi oko 350 evra, s tim da je baterija slabija. Što se tiče plaćanja, gotovo svi praktikuju istu ili sličnu tarifu, 1 evro odmah po deblokiranju, odnosno 0,15 „evro santima“ minut. Tu postoji mali problem, jer je moguće naleteti na gotovo praznu bateriju, zbog čega nećete moći obaviti vožnju, no 1 evro je bespovratno skinut sa vašeg računa. Ili još gore, napustili ste zonu koja je dozvoljena, te vam sa računa odmah skinu 50 evra!

Po završetku vožnje opet „radi“ smartfon, koji vam ujedno pokaže koliko je sve koštalo. A kako se zapravo pune beterije, verovatno ste se zapitali, jer te nazovi stanice za punjenje i parkiranje električnih bicikala i automobila, ovde ne postoje? Radi što manjih troškova, provajderi sklapaju ugovore s privatnim licima, koja skupljaju trotinete počevši od 21h, nose ih na punjenje i eventualnu opravku (kući ili u iznajmljene prostorije), te ih najkasnije do 05h ujutru vraćaju na strateške pozicije.

Na taj način želi se izbeći noćni vandalizam, pravi košmar za Velib bicikle. Nebrojeni su primeri kada ovi završe u Seni, odnosno kanalu Saint Martin, koji preseca Pariz. O isečenim gumama, polomljenim točkovima, ukradenim sicevima i slično, mogao bih napisati još par strana. No ni to ne sprečava pojedince da ih obore na pod, polome, zakače na drvo, zapale, ukradu…

Posve razumljivo, jer trotineta je zaista svuda, korisnici ih (pre)često ostavljaju tamo gde ometaju prolaz pešacima. Zbog toga, najavljeno je da će do kraja godine samo 2 do 3 najbolja provajdera dobiti dozvolu od gradskih vlasti za nastavak rada. Ujedno, ovi ce imati unapred određena mesta gde će se moći parkirati i preuzeti trotineti.

Ovako nagli priliv razno-raznih kotrljajućih naprava izazvao je mnoštvo problema vezanih i za saobraćaj, u ionako prezasićenim gradovima. Osim toga, u zakonu postoji „rupa“, gde se smeju voziti električni trotineti i u koju kategoriju ih svrstati. Korisnici se nimalo ne ustručavaju da se popnu na trotoare (dozvoljeno samo za obične trotinete), a kako su ovi beščujni, nebrojeni su sudari s pešacima, koji se često završavaju s raznim traumama i kontuzijama u bolnici. Nedavno je zabeležen i prvi smrtni slučaj (vozač trotineta nije ispoštovao prednost), što je nateralno gradske vlasti da uvedu red. Preciznije rečeno da pokušaju uvesti malo reda, tako što je zabranjeno parkirati ih i voziti po trotoaru, uz obavezno nošenje kacige i ograničenje brzine na 20, odnosno 8 km/h (u zavisnosti od zone). Ujedno, mlađi od 12 godina ne smeju ih upotrebljavati, niti je dozvoljeno da se njim transportuje više od jedne osobe.

Tek da se zna, ne smeju se uključiti ni u sabraćaj, tolerišu se u „kuloarima“ za autobuse i biciklističkim stazama. No to je samo teorija, a po meni, bitka je unapred izgubljena, jer saobraćajna kultura u gradu kao što je Pariz, misaona je imenica. Vožnja u kontrasmeru, bez obzira da li se radi o triotinetima, biciklima ili skuterima, uobičajena je pojava, kao i prolazak kroz crveno svetlo. Vozači automobila od svega toga načisto polude (nama se ništa ne toleriše), uz pešake koji imaju apsolutna sva prava (ko je bio u Francuskoj mogao se uveriti da se ulica prelazi bilo kad i bilo gde, policija na to nikada ne reaguje), kao i ovakve beščujne naprave i neprekidni radovi koji traju godinama, vožnja je postala pravi košmar.

No to je upravo i cilj, koji aktuelna gradonačelnica Madame Anne Hidalgo ni ne pokušava sakriti; obeshrabriti vozače da voze po Parizu! Dole potpisani, kao i milioni drugih vozača čiji automobili poseduju „vinjete“ s oznakom 4 i 5 (prebacuju zadati nivo CO2), od 1. jula ne smeju voziti radnim danom od 07 do 20h, što dogodine očekuje i vozila koja nose vinjetu br. 3. Do kraja 2024. predviđena je zabrana svih dizela, kao i benzinaca koji ne usevaju sići ispod zadatih normi. Akcenat je dakle na električnim i hibridnim automobilima, no to je jedna posve druga priča, o kojoj ćemo neki drugi put…

Tekst i fotografije: Perica Rajković

(1425)