Zanimljivost dana: Vespa 400 – više od mikro automobila

Većinu nas prva pomisao na Vespu asociocira na legendarni italijanski skuter, ali malo ljudi zna da se ova kompanija na kratko oprobala i sa automobilima. On nije bio Italijan u istoj meri kao i rođak na dva točka, ali je barem na kratko popravio finansijsku situaciju u firmi.

Period posle Drugog svetskog rata nije bio preterano dobar u Italiji. Ekonomska kriza, visoke cene goriva i niska kupovna moć su označili da se prosečan Italijan u najboljem slučaju morao zadovoljiti sa motociklom.

Domaći proizvođač Piaggio je u svom vlasništvu imao nekoliko kompanija za proizvodnju motocikala različitih dimenzija. Najpopularnija od njih, Vespa, je debitovala maleni skuter 1946. godine i sa njim u potpunosti osvojila kupce. Vespa je uživala u velikoj popularnosti sve do sredinom 1950-ih godina kada je Fiat najavio novi 500. Ovaj mališan ne samo što je bio izuzetno moderan već je po ceni konkurisao upravo mnogim motociklima pa je Piaggio shvatio da bi mogao da izgubi veliki broj kupaca. Iz tog razloga, oni su odlučili da predstave i svoj prvi automobil.

Možda najzanimljiviji deo leži u tome da nova Vespa 400 tehnički zapravo nije bio italijanski automobil već francuski. Većinu razvoja je obavio upravo Piaggio, ali se za proizvodnju postarala francuska firma Ateliers de Constructions de Motos et Accessoires (ACMA), koja je takođe pod licencom proizvodila Vespine skutere.

Većina mikro automobila sa razvojom počne od motora iz motocikla, a zatim se oko njega pravi školjka. Piaggio je od samog početka zamislio automobil i onda koristio sve šta se moglo sa motocikla.

Samonoseća karoserija i nezavisno ogibljenje su bili nešto posebno u mikro svetu. Čak i malene 10-inčne felne su razvijene specifično za model 400 i nisu deljene sa motociklima. Enterijer je odlikovala mala klupa, ali iza nje se nalazio dodatni prostor (bez sedišta) za prtljag ili decu. Maleni sat za brzinu i lampica za gorivo su kompletirali enterijer, a zanimljivo je da su svi modeli bili kabrioleti sa platnenim krovom.

Samo jedan motor je bio dostupan i to dvotaktni od dva cilindra zapremine 394 ccm i maksimalnih 14 ks. Trostepeni manualni menjač je bio standardan, a na nekim tržištima se mogao dobiti i menjač sa jednom brzinom više. To je omogućavalo ovom automobilu maksimalnu brzinu od 83 km/h uz kombinovanu potrošnju od 5,1 litre na 100 km.

Zvanična premijera je stigla na Salonu automobila u Parizu 1957. godine i model 400 je brzo stekao veliku popularnost. Njegov glavni rival u Francuskoj je bio popularni Citroen 2CV “Spaček“, koji je bio dosta veći, ali sa još nižom snagom i višom cenom.

Već prve godine Piaggio uspeva da proda preko 12.000 primeraka, što je bio veliki uspeh za kompaniju. Ali radost je kratko trajala i nije bilo potrebno dugo vremena da stignu kritike. Loš menjač, visoka buka i potrošnja za zapreminu i nemogućnost da se otvori prozor na vozačevim vratima su samo neke od kritika, ali se čini da je ključni problem ležao u motoru.

Naime, dvotaktni motori koriste spešu benzina i specijalnog ulja, pa bi vozač svaki put morao da dosipa ulje – nešto što nije rešeno pre 1961. godine. Kako se ulje ne rastvara u benzinu, vlasnicima je uvek bilo pre preporučljivo da pre vožnje promoćkaju rezervoar tako što će snažno zaljuljati zadnji deo vozila.

Već sledeće godine prodaja pana oko 8.000 vozila, a do 1961. godine, kada je proizvodnja okončana, širom sveta će biti isporučeno oko 28.000 jedinica. Vespa 400 su, u najvećoj meri “sahranili“ novi Austin Mini, ali i Volkswagen koji je značajno povećao prodaju “bube“. Oni ne samo što su mogli da prevezu četiri putnika uz bolji komfor, već su takođe bili i kvalitetniji i duplo brži.

Zoran Tomasović

(1378)